Дуња Пјанић,
Милана Јошић
Док шачица најбогатијих увећава своје милијарде, истраживања показују да њихово богатство достиже имовину половине човјечанства. Уз Међународни дан социјалне правде (20. фебруар), те бројке не дјелују као статистика, већ као аларм.
„Према истраживању институа који се баве сиромаштвом у свијету у 2026. години, дванаест најбогатијих милијардера контролисали су богатство једнако половини свјетског становништва“ ,каже професор Факултета политичких наука Владе Симовић. У 2025. години милијардери у свијету су инкасирали додатних 18,3 билиона долара, са друге стране потребно је свега 2,5 билиона долара да би се искоријенило екстремно сиромаштво у свијету. То је доказ да живимо у свијету социјалне неправде, такође наводи Симовић.
Сличан став дијели и професор Факултета политичких наука Драшко Гајић: „Да, живимо у свијету социјалне неправде, јер је соицјална неправда вјерни пратилац људске цивилизације као и бројни други социјални проблеми.“ Због тога имамо дан социјалне правде, не као политички идеал, него као једну практичну потребу којој човјечанство мора да посвети велику пажњу, јер само тако можемо постићи социјалну стабилност, додаје Гајић.
Социјална неједнакост није „пала с неба“, она је резултат низа историјских, економских и политичких процеса који су се слагали деценијама. Европа је вијековима богатила себе експлоатишући Африку, Азију и Латинску Америку. Посљедице колонизације и данас трају, те зато постоји огроман јаз између богатог сјевера и сиромашног југа. Због данашњег капитализма и економског система богати имају могућност умножавања богатства. Добар примјер су дјеца милијардера која крећу са предношћу коју неко из сиромашне породице никада не може стићи.
„Кључни узрок сиромаштва у савременом свијету јесте неолиберална хегемонија која је диктирала свјетске, политичке и економске процесе у протекле четири деценије. Захваљујући неолибералима који су имали идеју да богати буду још богатији, како су они тврдили у корист свих нас, дошли смо у позицију да је свијет постао мјесто изразите социјалне неправде и изразите социјалне неједнакости“, објашњава нам Симовић.
Глобализација је донијела јефтиније производе и бржу размјену, али јефтина мајица представља нечији слабо плаћен рад. Технологија и дигитална економија стварају огромне разлике гдје мали број људи прави огромно богатство, многи послови нестају због аутоматизације, платформе зарађују а радници су несигурни. Један алгоритам може донијети милионе а хиљаде људи могу остати без посла.
„Узрок социјалне неправде су оне прилике у датим друштвима када настане раскорак између прокламованих циљева заснованих на социјалним правима и начина за њихово остваривање. Другим ријечима када настане раскорак између доступности ресурса, услуга и уопште шанси за поједине чланова друштва да уопште остваре своје социјално постигнуће у друштву“, додатно појашњава Гајић.
Свака криза погађа сиромашне јаче јер богати имају уштеђевине и везе а сиромашни губе посао, дом и сигурност. Добар примјер је пандемија КОВИД-19. Битно је споменути и неједнак приступ образовању које представља карту за бољи живот. Сиромашни често немају приходе за квалитетно образовање, док дјеца елите имају обезбјеђен капитал за престижне свјетске школе, гдје се регрутују нове елите.
На питање како искоријенити социјалну неправду одговоре су нам такође дали професор Симовић и професор Гајић:
„Социјалну неправду је једино могуће искоријенити развојем социјалне мислии јачањем социјалних политика унутар националних држава. Да би државе могле то да постигну мора да им се врати њихов суверенитет. Да се врати демократско право грађана у њиховом пуном капацитету, да одлучују о себи и креирају не само политички већ и свој социо-економски амбијент“, одговара Симовић.
„Не треба гајити илузије, као што рекох малоприје, социјална неправда је вјерни пратилац људске цивилизације. Оно што се може урадити од стране одговорног друштва и одговорних грађана у датом друштву јесте да праве такве изборе, да граде такве институције које ће омогућити прије свега оснаживање система образовања социјалне заштите и запошљавања. На тај начин ће се пружити шанса свим члановима друштва да постигну своје социјално остварење“, додаје Гајић
Социјална правда није идеал који се обиљежава један дан у години, она је темељ стабилног друштва. Док год постоје дубоке разлике у шансама, примањима и приступу основним људским правима, ова тема остаје актуелна.
„Свјетски дан социјалне правде добар је повод да се отвори питање о социјалној неправди у савременом свијету. Да се пошаље порука јавности да би, у циљу побољшања услова својих грађана, државе требале развијати социјалне политике које ће смањити социјални јаз и учинити друштва што је могуће више хармоничним“ истиче Симовић.
„Обиљежавање Свјетског дана социјалне правде је потреба и јако је битно. На томе треба свакодневно радити, не само у току једног дана годишње него 365 дана у години. Социјална правда је потреба као и свака друга потреба за храном, за ваздухом, па тако и за правдом. Тако да освјешћивање у јавности свакако доноси добробит“, слаже се Гајић.
Питање није да ли је социјална правда могућа, питање је да ли смо спремни да је учинимо приоритетом.
