Како парови пролазе кроз процес биомедицински потпомогнуте оплодње, шта их најчешће боли, шта их спаја и како да сачувају ментално здравље, за ”Одговорно” говори Сања Лукач, психолог из клинике ”Медицо-С”.
Разговарала: Дуња ПЈАНИЋ
Млади се све чешће одлучују за медицински потпомогнуту оплодњу, а то може бити веома стресан и исцрпан процес. На који начин Ви као психолог уводите парове у цијели процес и затим помажете у остатку трудноће?
Оно што је заиста похвално у задњих пар година јесте да се свијест о неплодности заиста подигла, те се млади све чешће и све брже одлучују за медицински потпомогнуту оплодњу.
Као психологу, примарни корак су ми прве консултације и психоедукација о томе шта је заправо вантјелесна оплодња, колико траје и шта их очекује у медицинском и психолошком смислу. Такође разговарамо и о партнерском односу, шта могу очекивати заједнички али и појединачно јер свако носи своје емоције гдје се наравно мушкарци и жене разликују.
Зашто се парови све касније одлучују за родитељство?
Понекад су то неки животни разлози, ако нису пронашли правог партнера у ранијој доби, некада су то финансијске нестабилности, стамбена питања и наравно каријера. Иако се у задњих пар година просјек старости жена смањио за неке двије ипо године, идаље имамо парове који су старији и одлучили су се за процес вантјелесне оплодње. Дуго је просјек старости био 37 ипо година, а сада је 35 година.
Такође је важно да напоменем да је СЗО поставила јасне критеријуме. Уколико жена има 35 година, вријеме покушавања незаштићених односа са циљем да остваре потомство је годину дана. Уколико не дође до трудноће вријеме је да се јаве у специјализовану установу, а преко 35 година вријеме чекања и покушавања је пола године.
Како парови најчешће емоционално реагују када се суоче са дијагнозом неплодности?
Обично се пролази кроз неколико фаза, гдје првенствено долази до негирања и порицања, јер сви имају увјерење да се то њима не може десити и да се врло лако дође до потомства. Затим долази до љутње, гдје си парови постављају питања попут: „Зашто се то нама дешава?“ „Да ли сам нешто погријешио/ла?“ „Да ли се десило нешто у прошлости што је могло довести до тога?“. Сљедећа фаза је преговарање у којој парови одлучују да ли ће потражити стручну помоћ или ће се можда окренути неким алтернативним методама ( чајеви и сл.), гдје се може изгубити вријеме у рјешавању проблема. Када парови виде да се ништа не дешава лагано прелазе у процес прихватања и затим се обраћају за помоћ у медицинским установама.
Нормално је пролазити кроз све ове фазе, па чак и када је медицински евидентно, ријетко се дешава да парови одмах прихватају дијагнозу.
Да ли свака медицински потпомогнута оплодња успије, те који фактори одређују успјешност оплодње?
Нажалост вантјелесна оплодња нема стопостотну успјешност. У нашој клиници постотак успјешности прошле године је био 48.6%. Оно што је битно да нагласим јесте да ако прва оплодња није успјела, свака наредна има већу шансу за успјех. Љекар се упознаје са паром и већ за другу процедуру, познаје стање жене и како је њено тијело реаговало. Такође, временом откријемо и оне проблеме који се не виде макроскопски кроз налазе и хормоне, него се открију у лабораторији, те се могу поправити.
Године жене могу бити један од разлога зашто не долази до трудноће и врло је важно да имамо свијест о томе да су наше јајне ћелије старе колико смо и ми старе. Родимо се са одређеним бројем јајних ћелија које губе свој квалитет што смо старије. Квалитет знатно опада након тридесет пете године, а након четрдесете још више. Самим тим је и успјешност оплодње након четрдесете године доста нижа, али наравно не треба да обесхрабрујемо никога, јер је можда само потребно више покушаја.
Квалтитет сперматозоида и ембриона такође утиче на успјешност, затим и друге медицинске и анатомске компликације.
Колико је процес медицински потпомогнуте оплодње захтјеван за парове, те на који начин се парови носе са неуспијелим покушајима?
Када се у медијима прича о вантјелесној оплодњи, генерализује се као веома стресно и трауматично искуство, али наравно постоје индивидуалне разлике, гдје одређени парови веома лако прођу кроз цијели процес, док други теже. Сигурно је потребна једна лијепа припрема и сваки пар треба да уђе свјесно у цијели процес, да пораде на својим емоцијама и реакцијама. Доста фактора утиче на парове, не само да ли смо дошли до трудноће или не, него и квалитет партнерског односа, ми као личности, да ли смо некада раније имали менталне потешкоће, да ли смо остварени у другим сферама свог живота, колико питање родитељства изједначавамо са властитим идентитетом и вриједности.
Како би жене на лијеп начин прошле кроз процес вантјелесне оплодње, два мјесеца пред порођај, радим „минд-бодy“ програм са њима.
Да ли дуготрајни покушаји и неуспјели циклуси могу довести до анксиозности или депресије?
Дуготрајно покушавање може да повећа депресивне карактеристике и расположење, такође постоје нека здравствена стања која могу да допринесу повећаној анксиозности као што су инзулинемије, кандидијаза, поремећај са надбубрежним жлијездама. Неуспјели покушаји могу исцрпити неке капацитете уколико не радимо на менталном здрављу.
Када је психолошки здраво предложити и размотрити прекид покушаја?
Најчешће предлажемо прекид у случају медицинских разлога. Када код жена не добијамо јајне ћелије и када жена није спремна да се одлучи на донацију јајних ћелија и када видимо да нове стимулације овулације заиста не помажу. У случају да жена није спремна на донацију јајних ћелија, и ако видимо да су сви покушаји негативно утицали на ментално здравље жене, можемо савјетовати одмор.
Наравно, на прво мјесто стављамо медицинске разлоге када се савјетује прекид, али ако се сам брак доведе у кризу посредством свих фактора и неуспијеха и ако је брак лош, нема смисла радити на родитељству и трудноћи. Морамо да размишљамо и о дјетету које треба да дође у лијепу и пријатну атмосферу, а не само да остваримо трудноћу.
Може ли стрес утицати на исход медицински потпомогнуте оплодње?
Многа истраживања показују заиста опречне ставове о стресу и вантјелесној оплодњи. Ови ставови су у науку ушли док још вантјелесна оплодња није била толико развијена, када се седамдесетих и осамдесетих година сматрало да је узрок неплодности у жени, психогеног карактера. Гдје су се износили ставови да можда жена није прихватила улогу жене или има маскулину природу. Међутим развојем науке, закључили смо да наравно постоје медицински разлози зашто не долази до трудноће и одређене тезе су се временом напуштале.
Генерално акутни стрес или осјећај повећаног стреса у току самог процеса не може утицати на исход зачећа. Такође постоје нека опречна истраживања да када се жена налази у стању хроничног стреса прво реагују надбубрежне жлијезде, кортизол, те може умањити саму стопу имплантације, што је донекле индиректно објашњење. У сваком случају, добро је радити на стресу јер ће нам то повећати квалитет живота и начин на који се носимо са свиме.
Вољела бих послати поруку да је јако важно да не намећемо женама додатни притисак, јер могу помислити да због стреса не долази до трудноће и самим тим долази до осјећаја кривице и додатног окривљавања себе. Врло опрезно треба ширити информацију да стрес утиче на зачеће.
Које методе предлажете паровима како би се носили са стресом током медицински потпомогнуте оплодње?
Ја се бавим когнитивном бихејвиоралном терапијом, посебно оним трећим таласом-АКТОМ и ЦФТ-ом. Терапија прихватања и посвећености и терапија усмјерена на саосјећање. Ове терапије су се веома добро показале у третману неплодности. Заиста пуно радимо на прихватању наших мисли и стања , евентуално на некој њиховој реконструкцији, односно измијени мишљења гдје користимо пуну свјесност (миндфулнес). Уз све то иду и релаксације и неки други приједлози који могу да редукују стрес. Главни циљ терапије јесте да не избјегавамо никаква емоционална стања, него да их прихватамо.
Како медицински потпомогнута оплодња утиче на партнерски однос, да ли парове зближава или удаљава?
Већина истраживања на ту тему су показала да је жени и мушкарцу највећи ослонац у току процеса наравно њихов партнер, и то је на свим скалама најизраженија варијабла. Такође су многа истраживања показала да вантјелесна оплодња још више зближи партнере. Постоје наравно и они случајеви гдје се партнери удаље и гдје нема добре комуникације. Јако је важно да парови причају, јер нико не може да чита мисли, да ако један од партнера ћути можда је то његов/њен начин суочавања са стресом, а не зато што му/јој није стало до самог односа и заједничког проблема. Мада истрсаживања показују да је већа тенденција зближавању, него удљавању.
Шта се дешава када један партнер емоционално посустане, а други жели да настави борбу и колико је важна отворена комуникација током овог процеса?
Изнимно је важно да парови имају отворену и сталну комуникацију о проблему, да отворено причају о томе шта их чека и како би вољели да се носе са свиме. Такође је веома важно да пронађу компромис и да слушају једно друго. Често у пракси долази до ситуације у којој ми предложимо донацију сперматозоида или јајних ћелија где је један партнер апсолутно отворен за ту методу а други није. Ми у то не улазимо, него пар мора сам да ријеши тај проблем. Ако га не ријеше или не виде смисао у томе, то је такође уреду.
Да ли и успјешан исход (трудноћа) носи своје страхове и анскиозности?
Наравно, свака жена која је прошла процес биомедицински потпомогнуте оплодње има још више страхова и анксиозности, посебно у првом тромјесечју, док је још увијек све свјеже, док нису чули откуцаје срца и осјетили покрете бебе. Постоје и жене које су имале спонтане побачаје и увијек имају страх од поновног губитка трудноће. Анксиозност јесте наглашенија, али ми овдје у Медико с-у имамо психолошку подршку, тако да се жене увијек могу јавити и радити на томе. Важно је да се испрати свака емоција, важан је и партнер као и остатак окружења, али и сама личност жене и како се носи са свиме.
Да ли је медицински потпомогнута оплодња табу тема у БиХ, и колико су људи заправо упознати са овим поступком?
Рекла бих да људи који имају проблем се све више јављају, а посебно млади имају све већу свијест о томе. Међутим, већи проблем су људи који немају проблем са неплодности, али можда у свом окружењу имају неке пријатеље или познанике, те често немају добар приступ иако имају најбољу намјеру. Битно је осврнути се прво на ријечи, односно треба да промијенимо термин. Ово није вјештачка оплодња, и треба користити термине попут: биомедицински потпомогнута оплодња или вантјелесна оплодња. Такође питања попут: „Да ли је то дијете ваше?“ „Чије је то дијете?“ подстичу стигму о самој теми. Морамо ширити знање да бисмо мијењали предрасуде и ставове.
Да ли на парове често околина и стигма врши велики притисак или ствара осјећај кривице и срама?
Заиста ствара, а псоебно питања: „Шта чекате?“ и „Кад ће беба?“. Људи имају апсолутно право да не причају о томе кроз шта пролазе и можда су већ имали неколико неуспјешних вантјелесних оплодњи, гдје питања: „Па шта ви чекате?“ или „Зашто не желите да имате дјецу?“ стварају додатну анксиозност. Такође савјетом: „Ма само се опустите и биће“ још више и директно намећемо кривицу и говоримо паровима да зато што нису опуштени не долази до трудноће. Доста мојих пацијенткиња има проблем са социјалном средином и не знају како се носити са тиме што им ствара велики притисак.
На који начин можемо смањити стигму око неплодности и медицински потпомогнуте оплодње у друштву?
Један од сјајних начина јесу интервјуи, да се што више пише о вантјелесној оплодњи и да те информације долазе из релевантних установа. Такође да се чује искуство парова који су прошли овај процес и да се медијски шаљу јасне и тачне информације. Потребно је да се што више скида вео мистификације око вантјелесне оплодње. Посебно је важно разјаснити стигму и предрасуду о примању хормона, јер често медијски постоји наратив да ће жена бити ван себе. Морам да нагласим да се жене заиста у већини случајева добро носе са хормонима, да немају никакве промјене личности, да нису потпуно другачијег понашања и да то не траје дуго и да се суштински врло лако и брзо прође кроз процес.
