Пише: Тибор Бојанић
Савремени политички, културни и јавни живот Срба обиљежен је бројним потешкоћама свог постојања, функционисања и пружања отпора против нежељеног. Једна од таквих потешкоћа у савременом српском животу је и појава аутошовинизма, која је, како пракса показује, нажалост и те како присутна у данашњици.
Да није ријеч само о Србима као народу с израженим самопорицајућим струјама у свом националном корпусу, треба напоменути да феномен самопорицања и самомржње су присутни и код неких других народа, попут нпр. Руса, што је нама можда очигледније након 2022. године и ескалације сукоба између Русије и Украјине. Бројне антипутинистичке струје су често окарактерисане као непатриотске, плаћеничке или чак издајничке, често и исхитрено или чак хиперболисано. Сличне појаве су присутне и међу нама, тако да узимање примјера Руса као једног од многих присутних у Европи и свијету само потврђује да аутошовинизам представља једну врсту политичке и чак културолошке тенденције код појединих народа.
АКАДЕМСКА КОВАНИЦА ИЛИ ПОЛИТИЧКИ ИНСТРУМЕНТ?
Појам аутошовинизма је нешто новијег датума у политиколошкој и јавној сфери, иако описује појаву која је далеко дуже присутна код нас. Аутором овог термина се сматра проф. Зоран Ћирјаковић, политиколог и новинар из Београда, који је такође први пут споменуо и широј јавности мање познат термин „случајног Србина“. Поред Ћирјаковића, значајан допринос дефинисању овог појма и појаве дефинисане уз њега је и проф. др Мило Ломпар, који је стекао нарочиту популарност у јавности у протеклих неколико мјесеци везано за актуелне протесте у Србији.
Иако је кованица „аутошовинизам“ створена и дефинисана у академском кругу, њу су ипак шире популаризовали политички актери с обје обале Дрине, додјељујући епитет аутошовинисте углавном онима који су више грађански, проевропски или чак пројугословенски оријентисани уз јако истицање покушаја самопоништавања сопственог националног и културног кода у себи и у другима око себе. Зато се аутошовинизам може чути као оправдана, али понекад чак и као непотребна карактеризација политичких неистомишљеника. Наравно, постоје појаве које и те како заслужују својим дјеловањем да понесу титулу аутошовинисте.
ОДАКЛЕ НАМ АУТОШОВИНИЗАМ?
Дјеловање међу групама и појединцима које често наноси реторичку, психолошку, па чак и моралну штету код Срба је присутно у савременом периоду. Као готово интегрални дио „југофилске“, „југоносталгичарске“ или пројугословенске субкултуре међу Србима се јавља управо аутошовинизам. Многи од тих пројугословенских појединаца су прерасли у проевропске либерале сматрајући свој народ без изузетака често дивљачким и заосталим, а његову прошлост готово демонском.
Још од политичких дешавања деведесетих година у српском националном корпусу постоје појединци који гаје поставнојевски идентитет „братства и јединства“ наших завађених народа и народности чак до мјере да поричу све српско с циљем омаловажавања и обезвређивања српског националног осјећања. Наравно да идеја мира мора да постоји као универзално добро и да треба тежити ка томе да несугласице не прелазе у конфликте, али груба аутодемонизација и самопоништавање уз ласкаво повлавђивање другима нису начин да се до трајног мира дође.
Често од таквих појединаца се могу чути неке од најгнуснијих и најболнијих изјава на рачун сопственог народа. Једна од таквих изјава је и изјава познате глумице из Београда која је рекла да је НАТО на крају морао да бомбардује Србију да би је зауставио и то „као када особи у хистеричном нападу мораш да опалиш шамар да би се смирила“. На данашњи дан, 24. март, када се присјећамо почетка једног од најнепоштенијих поступака у људској историји према једном народу који је бранио себе, сопствену цјеловитост и сопствени интерес, оваква изјава дјелује као најморбиднија могућа мисао коју било ко може јавно да искаже. Хиљаде страдалих, рањених и несталих војника и цивила Савезне Републике Југославије, међу којима су била и дјеца, невино су постали жртве тог „умирујућег шамара“ ког су грађани СРЈ трпјели 78 дана, колико је трајала мучка ваздушна агресија. Такође, расељени и они који су били принуђени чак и привремено да избјегну из својих градова и села током те 1999. године тешко да би се сложили с оваквом безосјећајном увредом.
Поред Србије, која је велики расадник аутошовиниста најчешће у глумачким круговима, постоје и у Српској појединци који чак и зарађују од аутошовинизма. Њихова аутошовинистичка каријера се своди најчешће на писање текстова везане за само постојање Српске, њену војну и политичку прошлост, али и тешку садашњост. Текстови те природе вријеђају многе, нарочито оне који су учествовали у Одбрамбено-отаџбинском рату или оне чији су најближи сродници се борили за идеју српске државности и опстанка Срба западно од Дрине и јужно од Саве и то најчешће само због тога да се поједини „случајни Срби“ додворе некоме својим грађанистичким или авнојевским ставовима.
АУТОШОВИНИСТИЧКА ФАРСА
Епидемија аутошовинизма није присутна искључиво међу глумцима и новинарима, већ и међу члановима невладиних организација, али и међу обичним народом најчешће у Србији, који из неких својих политичких разлога подлијежу аутошовинистичким изјавама и даље их репродукују. Те изјаве међу обичним свијетом досежу чак у појединим случајевима и екстремно радикалне размјере, гдје позивају на уништење једног дијела српског националног бића. Идеје о остракизацији, уништењу или неком другом виду револта можда се најјасније могу видјети на друштвеним мрежама као што су „X“ и „Тхреадс“, које омогућавају писмено изражавање ставова њихових корисника. Субјекти тих изјава су углавном људи из Србије, примарно из Београда и Новог Сада, који су неријетко и присталице тренутних протеста уз нешто радикалније идеје усмјерене против својих сународника. Потребно је напоменути да међу присталицама протеста постоје и они који се не залажу за такве облике политичког екстремизма, али да због упадљивијих и гласнијих радикалних појединаца нису лако уочљиви. Најчешћа мета су постали Срби у Српској, који се неријетко карактеришу широком лепезом „прекодринских“ увреда, нарочито након избора у Србији у децембру 2023. године. Бесмисао вријеђања Срба западно од Дрине као заосталих, неинтелигентних и безвриједних се најдовољније огледа у именима попут Петра Кочића, Иве Андрића, Бранка Ћопића, Алексе Шантића, Јована Дучића и многих других. Поред Срба из Српске се вријеђају и омаловажавају Срби избјегли деведесетих у Србију из Републике Српске Крајине, за које је довољно само рећи да су у свом крају имали једног од највећих умова човјечанства – Николу Теслу.
Да није ријеч само о Србима из западних српских република ван авнојевских граница Србије, често се на мети аутошовиниста налазе и Срби унутар Србије, углавном с Космета и јужних, нарочито слабије развијених крајева.
На крају би било умјесно питати исте те аутошовинисте како могу да постављају двоструке стандарде по којима њихови сународници и историјски сапатници могу да буду мање вриједни од било кога? Како то да један „прекодринац“ из Шамца, какав је био покојни др Зоран Ђинђић, ужива и данас огромну популарност међу либералним круговима, нарочито у Београду и Новом Саду и како то да се он често сматра једним од најбољих савремених лидера међу Србима? Или како то да студенти из Бање Луке и Пала исказују подршку својим колегама у Косовској Митровици својевољно и с племенитом мишљу да макар и таквим гестовима помогну некоме у његовој патњи, док се у Београду ћути о томе?
У народу препуном разних подјела, какав је српски народ нажалост, гдје је битно не само ко за кога гласа или одакле је, већ и за који фудбалски клуб ко навија, појава аутошовинизма и није неко нарочито изненађење, али јесте веома болна чињеница. Национално свјесни Срби, нарочито они млађи, неријетко морају да бирају на који начин ће и да ли ће уопште износити своје ставове због својих „случајних сународника“ који не мисле исто и који се не либе да оштром и радикалном конфронтацијом покажу да су ови први аномалија против које се треба борити. Развој и одржавање сопствене културе, националних интереса и сопствених вриједности кроз политичко дјеловање се често таргетира као назадно, док нпр. блиска нам Мађарска упркос свим спољним препрекама активно штити своје националне вриједности и интересе чак кроз свој Основни закон, тј. устав. Слично је и са неким другим околним нам народима, као што су Албанци, Грци или Бугари, који без обзира на разлике у својим политичким ставовима свјесно и јасно штите примарно своје националне интересе и вриједности, а тек онда се дијеле међусобно на присталице једних или других на њиховим политичким сценама и онда у складу с тим дјелују.
Гледано из угла теорије демократије је здраво да постоје опозиције и супротна мишљења, али та мишљења не смију кокетирати са оправдањима или позивима на уништење или одстрањивање једног дијела сопственог народа, на шта често личе аутошовинистички испади. Када се све сагледа, једино шта преостаје је надати се да ће се појавити нека нова генерација одрасла у здравим околностима, без примјеса југоносталгичарских, екстремно либералних или аутодеструктивних идеја, која ће макар у неколиком исправити грешке аутошовинизма и његових штетних поступака.
