Из обиља примјера склоности нашег српског народа ка сопственој деструкцији, а данас већ и аутошовинизму, навешћу само један примјер који је у вези са централним питањем на које, не знам ни сам који пут, желим да укажем и у овом тексту, у његовом другом дијелу.
Дакле, аутодеструкција је, због које ми нит’ смо били, нит’ јесмо нит’ ћемо икада бити озбиљан народ, јер такви народи имају своје достојанство и самопоштовање до којег увијек држе, када сулудом политиком ондашњих Срба буде забрањено Србима, протјераним са Косова и Метохије током Другог свјетског рата, да се врате у своје домове на Космету по завршетку тог рата. У том рату, само у току првих неколико мјесеци фашистичке окупације, италијанске и албанске снаге спалиле су близу 10.000 српских домова у честим ноћним упадима, док су власнике тих кућа и њихове породице протјерали у Црну Гору и централну Србију, а неке од њих су послали у логоре у Албанији.
Дакле, ово је урађено само у првих неколико мјесеци окупације на Косову и Метохији, због чега не чуди што се укупни број протјераних Срба са тог простора током Другог свјетског рата мјери десетинама и десетинама хиљада.
А онда, када се завршио Други свјетски рат, југословенско комунистичко вођство, предвођено прије свега српским комунистичким руководиоцима, донијело је одлуку о забрани повратка на Косово и Метохију свих у рату протјераних Срба.
Најбољи доказ такве сулуде политике јесте текст одлуке о забрани повратка Срба на Косово и Метохију, коју је донио и потписао Србин који је претходно био православни свештеник (од 1927. до 1941. службовао у Крупњу као свештеник Српске православне цркве), а који је 1942. постао члан Комунистичке парије Југославије. Ради се о попу Владимиру-Влади Зечевићу, који је као повјереник (министар) унутрашњих послова комунистичког Националног комитета ослобођења Југославије (тадашње владе) донио и потписао Одлуку, број 343 од 6. марта 1945. године (објављену у “Службеном листу Демократске Федеративне Југославије”, број 13 од 16. марта 1945. године). Том одлуком забранио је протјераним Србима да се врате у њихова пријашња мјеста живљења на Косову и Метохији, истовремено им наредивши да сви остану у мјестима у која су били протјерани.
На ову аутодеструктивност надовезивала се српска политика која је дозвољавала да се на Космет насељавају бројни Албанци из Албаније, чиме је промијењена демографска слика на штету Срба. Правни печат таквој погрешној политици албанизације Космета даван је на уставном пољу, тиме што су тадашњи Срби допустили да се унутар Србије Уставом Народне Републике Србије од 17. јануара 1947. године најприје створи Аутономна Косовско-метохијска област. Она ће бити потврђена и наредним Уставом Србије из 1963. године, али ће уставним амандманима од 1968. и 1971. године доћи до снажног јачања Косовско-метохијске државности, чиме је већ тада био ударен темељ за дезинтеграцију Србије. Он ће добити свој коначни облик Уставом Социјалистичке Републике Србије из 1974. године, којим је Косово, како му је био званичан назив по Уставу из 1974. године, суштински гледано претворено у државу унутар државе Србије.
Према томе, Срби на претходно описани начин значајан дио своје националне супстанце најприје својом вољом уклоне са Космета, затим ту аутодеструкцију легитимишу дајући јој и уставноправни облик, а онда, када накнадно схвате какву глупост су себи учинили, тек онда би, са непоправљивим закашњењем, да поправљају све то.
Све ово, сва та тужна страна српске новије историје, неодољиво се понавља и у постдејтонској Босни и Херцеговини и Републици Српској. Наиме, као што је ономад, у марту 1945. године, српски православни поп забранио десетинама хиљада протјераних Срба да се врате својим домовима на Косову и Метохији, што су тадашњи Срби слијепо прихватили и повиновали се томе, тако су и у постдејтонској Републици Српској најприје српски политичари, за њима и српске судије, а потом и српски народ, слијепо прихватили насиље ОХР-а и високих представника (насиље охаеризма), чију суштину чини то да један странац наметне свољу вољу као устав и закон, кршећи брутално и Устав БиХ који то забрањује својим чланом 3.3б), те кршећи Повељу УН која то својим члановима 2. и 78. такође забрањује да се чини према било којој држави чланици УН, али су то Срби и овај пут слијепо прихватали и спроводили у пракси (као ономад наредбу попа Владе Зечевића 1945. године).
И као у случају наредбе попа Зечевића 1945. године, ни сада није било отпора насиљу охаеризма, како од српских политичара и судија, тако и од овдашњег српског народа у цјелини, па је само захваљујући томе, захваљујући тој српској аутодеструктивној колаборацији, охаеризам успио да разгради Републику Српску, довевши је на ивицу опстанка.
Према томе, и за овдашње и ововремене Србе може се закључити како су на претходно описани начин својом вољом деструисали значајан дио супстанце која се још зове Републиком Српском, легитимишући ту своју охаеризовану аутодеструкцију чак и тиме што су јој давали уставноправни и судски верификовани облик, а онда, када су накнадно схватили какву глупост су себи учинили, тек онда би, са непоправљивим закашњењем, да поправљају све то.
Међутим, Срби би сада, послије силних својих пропуста, грешака и глупости, као ономад и са Косметом деведесетих година двадесетог вијека, да користе насиље или пријетњу насиљем, какво је доношење низа неуставних закона (супротних Уставу БиХ) у Народној скупштини Републике Српске, којима се, због Милорада Додика и његовог интереса, отворено пријети и употребом силе против државних институција БиХ какве су СИПА, Тужилаштво БиХ, Суд БиХ, ако би дјеловале на територији Републике Српске.
Срби би, дакле, то, иако умјесто тога има нешто што је ефикасно и ефективно, али о томе се ћути не само овдје у Републици Српској, већ и у Србији, а нарочито у званичном Београду.
Наиме, за разлику од Космета из деведесетих година двадесетог вијека, данашња Република Србија има на располагању правно средство о којем сам већ писао безброј пута, али га морам поновити и овај пут због једне најновије чињенице коју сам оставио за крај овог текста. Дакле, данашња званична Србија, као правна насљедница СР Југославије, обавезала се Дејтонским споразумом (Општим оквирним споразумом за мир у БиХ) да ће не само поштовати него и ПРОМОВИСАТИ Устав Босне и Херцеговине (та обавеза Србије је прописана чланом 5. Општег оквирног споразума).
Ова међународна уговорна одредба даје право, али и обавезу званичној Србији да у свим релевантним међународним институцијама промовише и тражи правну заштиту уставног поретка Босне и Херцеговине, онако како то прописује Устав БиХ. А тај Устав већ у својој преамбули каже да га његови доносиоци доносе посвећени правним начелима из Повеље УН, међу којим начелима је врховно начело суверенитета БиХ као државе чланице УН. Оно значи да нико осим њених надлежних институција (парламената у БиХ) нема право, па и ако је високи представник, или ако се зове Кристијан Шмит, да своју вољу намеће као закон у БиХ, о било којем питању. И није то Устав БиХ записао само у својој преамбули, већ је то опште императивно правно начело прописао и у свом члану 3.3б), прописавши да општа правна начела међународног права чине саставни дио правног поретка у БиХ.
Дакле, прописавши то, таквом својом одредбом Устав БиХ прописује да је БиХ суверена држава чланица УН у којој само њене надлежне институције могу доносити законе, у складу са уставном расподјелом државних надлежности између БиХ и ентитета. То другим ријечима значи да никоме другом, па ни високом представнику, Устав БиХ не дозвољава да у БиХ намеће своју вољу као закон, јер је то забрањено не само Уставом БиХ него и Повељом УН која је устав међународног права и која прописујући сувереност држава чланица УН као врховно начело међународног права забрањује да се било ко наметне тим државама као законодавац умјесто надлежног државног парламента. На све то треба додати да Повеља УН својим чланом 78. забрањује да се над државом чланицом УН успостави старатељство у било ком свом облику, тј. да државом управља неко трећи, као што противправно чине тзв. Савјет за примјену мира у БиХ и бројни високи представници.
Све ово је толико јасно записано и прописано у Уставу БиХ и Повељи УН.
И зато када било ко пријети држави чланици УН да ће јој своју вољу наметнути као закон, или ако то већ учини као што је Кристијан Шмит учинио у јулу 2023. наметнувши свој “закон” по којем је кривично дјело ако се не спроводи његова воља, онда је још тада, а и прије тога, званична Србија имала (а и даље има) на располагању најмање једно правно средство, да не говорим и о оном другом које је тужба Међународном суду правде против свих оних држава које су у Бону у децембру 1997. године међу собом закључиле ништавни споразум (тзв. Бонске закључке) којим су оне, супротно Уставу БиХ и Повељи УН, преузеле старатељско управљање над БиХ путем високог представника.
Дакле, остављајући по страни и ту могућност која Србији стоји на располагању, она умјесто тога може да покрене поступак у Генералној скупштини УН којим би та институција УН затражила од Међународног суда правде савјетодавно мишљење о томе да ли Повеља УН дозвољава да се над државом чланицом УН управља на начин на који се то чини у БиХ од стране ОХР-а и држава које стоје у позадини таквог управљања. То је средство које, сатјерани у ћошак, овдашњи Срби треба да траже од званичне Србије, да га она предузме као држава чланица УН, на шта има право и по већ споменутом Дејтонском споразуму, и према Повељи УН, као и према Статуту Међународног суда правде.
Не треба зазирати од предузимања тог корака, јер смо ми сатјерани у ћошак и доведени у тако незавидан положај да предузимањем тог правног корака не можемо изгубити више од онога што смо већ изгубили и губимо. А можемо и те како добити, јер Међународни суд правде, ако се пред њега постави питање да ли Повеља УН дозвољава да се Босном и Херцеговином као државом чланицом УН управља овако како њоме управљају високи представници и тзв. Савјет за примјену мира у БиХ, сигурно не може одлучити да то дозвољава Повеља УН.
Не може то рећи Међународни суд правде не само зато што такав облик управљања државом чланицом УН забрањују чланови 2. и 78. Повеље УН, већ и због тога што би у супротноме Међународни суд правде погазио како те чланове Повеље УН, тако и своје раније одлуке (из 1949, 1971, 1986. и 2019. године) којима је толико јасно већ одлучио да суверенитет држава чланица УН представља суштинску основу међународних односа, усљед чега постоји забрана интервенисања било коме и на било који начин у унутрашња питања државе чланице УН, које право (право на сопствени суверенитет) стичу чак и несамоуправне територије и народи на тим територијама оног тренутка када постану државе чланице УН.
С обзиром на такве раније одлуке Међународног суда правде, може се сасвим основано очекивати да би он и у нашем случају одлучио да ни тзв. Савјет за примјену мира у БиХ, а ни високи представници, немају право да управљају Босном и Херцеговином као државом чланицом УН на начин на који то чине, јер је то супротно Повељи УН, Дејтонском мировном споразуму (који то не дозвољава ниједним својим анексом), као и Уставу БиХ.
Нажалост, иако има све ово на располагању, званична Србија деценијама неће ништа да предузме, иако се ради о нечему што је неопходно учинити како би се докинула тиранија охаеризма према БиХ и спасила Република Српска од готово сигурног нестанка.
Насупрот томе, још током 2018. и 2019. године званична Србија је показала како не мари за Републику Српску, јер је тада нашла за сходно да у предмету познатом као “Архипелаг Чаго” интервенише у поступак пред Међународним судом правде и брани суверенитет државе Маурицијус, а да прије тога, нити послије тога, никада није нашла за сходно да брани суверенитет БиХ и Републику Српску у смислу на који је претходно указано.
Нажалост, континуитет такве поразне националне и државне политике званичне Србије показује и најновија чињеница коју сам оставио за крај. Наиме, објављена је вијест да је Република Србија у петак, 25. априла 2025. године, Секретаријату Међународног суда правде поднијела изјаву о њеној интервенцији у предмету који се у том суду води по тужби Судана против Уједињених Арапских Емирата, о примјени Конвенције УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида у Судану. Ту тужбу Судан је поднио 5. марта 2025. године, а званична Србија је нашла за сходно да хитно реагује и укључи се у тај спор на страни Емирата, како су пренијели овдашњи медији.
Иако је овдје ријеч о теми геноцида, то не мијења на ствари, јер се ради о томе да ли се званична Србија понаша принципијелно, тј. да ли се једнако односи (а очигледно је да се не односи) према свима и према сваком питању међународног права, било оно геноцид или заштита суверенитета државе чланице УН.
Дакле, званична Србија је хитно реаговала када се ради о интересима Уједињених Арапских Емирата, а деценијама неће да покрене било какакв поступак пред наведеним судом, било самостално било путем Генералне скупштине УН, иако има међународну уговорну обавезу да промовише, а то значи да брани суверенитет БиХ од било чијег атака на њега. Умјесто тога, Србија деценијама само наставља да нијемо посматра како охаеризам (високи представници и тзв. Савјет за примјену мира у БиХ) разарају суверенитет једне државе чланице УН, а тиме и Републику Српску и српски народ у њој.
Због тога ништа друго не преостаје до да се барем запише све ово, да остане барем запис о томе колико смо ми Срби неозбиљан народ.
