Пише: Милана Јошић
Ко остаје, а ко пакује кофере и зашто се та одлука доноси све раније?
Све већи број младих у Босна и Херцеговина већ током средње школе или факултета размишља о одласку из земље. Према репрезентативној студији Уједињене нације (УНФПА), око 47 % младих у БиХ узраста 18–29 година размишља о одласку у иностранство – било привремено или трајно, што јасно показује колико је ова појава распрострањена. Иако многи још немају конкретан план, осјећај да „овдје нема перспективе“ постао је готово опште мјесто у разговорима младих људи.
Када је одлазак постао план, а не изузетак?
„Не размишљам да ли ћу отићи, него када“, каже двадесетдвогодишњи студент Медицинског факултета из Бањалука. Како наводи, разлог нису само плате, већ осјећај да се труд и знање ријетко цијене.
Сличан став дијеле и његови вршњаци. Одлазак више није резервисан за оне који „нису успјели“, већ постаје стратегија преживљавања за образоване младе људе.
Да ли школован кадар постаје наш највећи извозни производ?
Суочавамо се са апсурдним парадоксом: земља којој је развој неопходан заправо помаже онима најбогатијима. Сваки млади стручњак који напусти земљу представља огроман потенцијал знања и енергије који неповратно цури из нашег система. То је чист пренос будућности – од нас ка Западу. Развијене економије добијају врхунски обучен кадар, док нама остају празна мјеста и питање: за чију будућност ми заправо припремамо своју дјецу?
Шта младе заправо тјера одавде?
Незапосленост, несигурни послови, политичка нестабилност и осјећај неправде најчешће се наводе као разлози одласка. Међутим, млади истичу да је важан разлог и узак обим студентских послова.
„Усклађивање посла и факултета представља ми велики изазов, а чак и када размишљам о промјени запослења, често не знам одакле почети ни које су ми опције“, честа је реченица младих из Бањалуке, који с осјећајем пропуштене прилике гледају ка Љубљани, гдје студенти имају широк спектар доступних студентских послова. Тамо је систем студентског рада системски уређен уз гарантовану минималну сатницу и признавање радног стажа, док се код нас млади и даље сусрећу са правном несигурношћу и мањком конкретних прилика за достојанствен рад током студија.
Како друштвене подјеле утичу на жељу младих да остану?
„Вољела бих остати, али ме умара стална напетост међу људима и осјећај да се прошлост никада у потпуности не оставља иза нас“, каже Анастасија, деветнаестогодишња студенткиња психологије из Бањалуке. Према њеним ријечима, друштвене подјеле и даље су изражене у свакодневном животу, а људи се често посматрају кроз призму поријекла и припадности, умјесто кроз личне квалитете. Она наводи да би жељела да живи у друштву у којем се више цијене отвореност, уважавање различитости и квалитетна комуникација.
Да ли труд и знање у БиХ имају стварну вриједност?
„Проблем је што овдје труд често нема јасну вриједност. И поред добрих резултата, многи млади имају осјећај да напредовање зависи од веза или политичке позадине“, каже Андреа, двадесетогодишња студенткиња економије. Према њеним ријечима, друштво се суочава с негативном селекцијом која обесхрабрује амбицију и професионални развој. Она истиче да жели да живи у систему у којем се знање и рад вреднују на основу резултата, а не личних познанстава, те да одлазак у иностранство не види искључиво као потрагу за већом платом, већ као прилику за рад у окружењу које поштује стручност и јасна правила.
Колико психолошки замор и осјећај стагнације утичу на одлуку младих да оду?
Поред економских разлога, млади као чест мотив одласка наводе и психолошки замор. Осјећај стагнације и оптерећујуће друштвене атмосфере многе наводи да промјену траже изван граница земље.
„Није ријеч само о новцу, већ о осјећају да овдје нема личног помака“, каже Милица, двадесетогодишња студенткиња економије, истичући да иностранство види као прилику за нови почетак.
Да ли сви који оду желе отићи?
„Одлазак ми никада није био жеља, већ неизбјежан корак како бих остварила све што сам замислила“, каже Ива, млада Бањалучанка и студенткиња у Бриселу. Иако јој нова средина пружа бројне могућности, признаје да јој је било тешко уклопити се и прихватити да за остваривање снова понекад морамо напустити земљу. Иако у Бриселу постиже успјехе, истиче да јој увијек недостају успомене и тренуци проведени са драгим људима у њеном граду.
Ко остаје и зашто?
Иако многи млади размишљају о одласку, неки одлучују остати због породице, пријатеља и успомена које су их обликовале. Вјерују да промјене не долазе саме и да одласком младих земља губи оне који би могли градити будућност. За њих, држава није само мјесто становања, већ дом у којем су одрасли и за који осјећају одговорност. Остајући, желе допринијети заједници, подржати млађе генерације и стварати прилике тамо гдје други виде препреке.
Млади одлазе, а земља остаје са све мање оних који би је могли мијењати. Ако они који имају идеје, енергију и знање оду, ко ће сутра градити будућност ове земље?
Саговорници су дали изјаве уз услов анонимности, те су у тексту наведена само њихова лична имена.
