Ан-Нас (114) – Људи
У име Аллаха, Милостивог, Самилосног
1. Реци: „Тражим заштиту Господара људи,
2. Владара људи,
3. Бога људи,
4. од зла шејтана-напасника,
5. који зле мисли уноси у срца људи –
6. од џиннова и од људи!“
ПРВИ ДОМАЋИ КУР’АН – ЋИРИЛИЦОМ
Наша редакција је одлучила да се угледа на чувеног Михајла Мића Љубибратића – Херцеговца, који је први превео Кур’ан на српски језик. Његов превод је штампан још давне 1895. године у Београду.
Замисли о преводу на српски језик постоје још од 1868. године, о чему су писали листови Вила и Србија, но превод је штампан тек послије Љубибратићеве смрти, о трошку задужбине Илије Милосављевића Коларца.
Осим изненађења да је Србин био први преводилац Кур’ана (вјероватно први превод на Балкану) Мићо је, на још веће изненађење, био православни свештеник. И не само то. Љубибратић је био устанички војвода у Херцеговини и сарадник Владе Краљевине Србије, те начелник Пиротског округа.
У своју борбу за ослобођење од Турске и Аустроугарске царевине, настојао је да укључи и муслимане. Сматрајући их једним народом од којег га разликује вјера, називао их је „мухамеданцима српске народности“.
Љубибратићев преводилачки пут су, ограничени вјероватно религијском искључивошћу и супремацијом арапског језика у исламу, тек много, много касније, слиједили неки други преводиоци. Џемалудин Чаушевић и Мухамед Панџа 1937. године у Сарајеву објављују свој превод под насловом „Кур’ан часни, превод и тумач“ . Исте године у издању Просвјете из Мостара објављен је и „Кур’ан“ у преводу Али Ризе Карабега.
СРПСКИ, ЦРНСКИ, ГОРСКИ И ДРУГИ ЈЕЗИЦИ
Кур’ан су доцније преводили и хафиз Мустафа Фатих Куленовић, Сеид Коркут, Шефкет Шабић и разни други, све до 1977. године и превода Бесима Коркута, који је и уједно први превод са арапског изворника. Претходни преводиоци су Кур’ан преводили са посредничких језика, што је и највећа замјерка преводу Миће Љубибратића. Он је Кур’ан превео или са руског, или је са француског превео превод Казимирског објављн у Паризу 1840. године.
У сулудом и шизофреном тренду поткрај 20. вијека и увелико у 21. вијеку, можете чути гласове да је Коркут овај сакрални спис превео на „босански“, а Панџа-Чаушевић на „хрватски“?!
Да веза са „новоговором“ Џорџа Орвела буде теже докучивија, ови шовинистички, или се слободно може рећи нео-наци лингвисти; руководе се једином максимом – Коркуту је дјело штампао издавач из Сарајева, а Панџа-Чаушевићево је 1969. штампала „Стварност“ из Загреба. При том, већ поменут податак да је двоауторски превод први пут изашао у Сарајеву 1937. требате потпуно занемарити.
А и „Декларација о називу и положају хрватскога језика“ објављена је у дневном листу Вијесник доста прије Олимпијаде 1984. – тачније баш те 1969. године.
У нади да ће се у овој земљи коначно пробудити људи који на васцијелом дуњалуку траже оно што нас спаја, а не праве провалије од ситница које нас раздвајају.
Извор: фронтал.рс
