Поносно играм за Србију, Републику Српску и наш народ свуда у свијету, порука је Бањалучанке Саша Чађо уочи учешћа на трећим узастопним Олимпијским играма у кошаркашком тиму селекторке Марине Маљковић.
Уз констатацију да нема лаких противника, у разговору за „Одговорно“ Чађо наглашава да је прво важно прођи Лил, гдје ће бити одиграна групна фаза кошаркашких турнира, а затим ићи на одличан резултат у Паризу.
Одговорно: Женска кошаркашка репрезентација Србије самопоуздање може да темељи на два европска злата и бронзи у Рио де Женеиру. Каква је сада атмосфера у тиму?
Чађо: Одлична. Иза нас су напорни тренинзи, много рада и одрицања, али и одлична енергија подмлађеног тима. Мени је ово трећа Олимпијада. Више од пола екипе нема искуства играња на највећим спортским смотрама. Зато је један од задатака за мене да дјевојкама које су ту први или други пут пренесем искуство. Најбитнија ствар јесте да слушају селекторку и схвате оно шта им се каже, да буду озбиљне, јер нема простора за луфтање. Марина очигледно зна рецепт за успјех. Уколико је сложно будемо пратили, а сигурна сам да хоћемо, резултат неће изостати.
Одговорно: Први ривал у групи биће вам Порторико 28. јула. Затим слиједи сусрет против Кине 31. јула, а дуел са Шпанијом 3. август. Очекивања у Лилу? Хоћете ли лако до четвртфинала у Париз?
Чађо: На Олимпијским играма нема лаког пута и лаког противника. Сви су ту с разлогом. Постоји само тежак и тежи ривал. Сви желе да догурају што даље могу. Јесмо некада побјеђивали и Шпанију и Кину и Порторико, али видјећемо. Пред нама су велики изазови које морамо максимално озбиљно схватити. Можда је у једну руку добро што играмо са Порториком који, условно речено, није међу тежим екипама, тако да можемо пробити лед. Прве утакмице су, чини ми се, најгоре и најтеже. Касније обично иде лакше.
Одговорно: На крају патриотизам по којем су познате српске кошркашице. „Марш на Дрину“ пред излазак на спортски терен, а на побједничком постољу хорско пјевање химне „Боже правде“ . Пјева чак и Американка Ивон Андерсон.
Чађо: За сваки тим је важан осјећај припадности и свијест о националном идентитету. То може бити изузетно важан вјетар у леђа за успјех и оно злато око врата. Наравно, поносно играм за Србију, Републику Српску и наш народ свуда у свијету. Тај излазак на чувену терасу у Београду, а затим и у Бањалуци. Када видите радост народа који најискреније навија за вас, скандира ваше име… знате да се сваки труд и свако одруцање исплатило. Та колективна радост. То се не глуми. То је реалан живот.
