Свакодневно чујемо ријеч „цид“. Ријеч је о латинској именици caedium, која означава чин убиства или истребљења, а долази из глагола caedere, што значи сјећи или убити. Некада је у питању геноцид, када се истребљује један цијели народ или цијела једна раса (појам је први употријебио пољско-јеврејски адвокат Рафаел Лемкин 1944. године). Није ријеткост да чујемо и појам културоцид, којим означавамо уништавање цијеле једне културе, какав је проводио ИСИЛ уништавајући Палмиру и друге историјске градове у Сирији, ОВК на Косову палећи српске манастире, или Талибани у Авганистану. Еколози често упозоравају на стални екоцид, што би значило систематско уништавање природе, а њега чине бруталне мултинационалне компаније којима је новац Бог, а профит свети пут и просвећење.
Око ових појмова скоро да постоји консензус. Они су прихватљиви науци, политици и уопште свакодневном животу. Наведени „цидови“ често су дио кривичних закона у којима се починиоцима додјељују највише казне. Међутим, феномен фемицида нема ту судбину. Он је предмет политичких, друштвених и правних расправа. Некада се чини да народи, расе, културе и природа имају више права него жене, да се више бринемо о амазонским шумама него о убијеним и обесправљеним женама. Ако један народ, раса, једна култура или један екосистем могу бити предмет систематског уништења и као такви третирани посебним кривичним одредбама, зашто то онда не би могло да буде и систематско и родно засновано убијање жена?
Често је насиље и убијање жена мотивисано само и искључиво чињеницом да су жене. Због тога феминистичка теорија фемицид одређује као родно засновано убиство жена које произилази из структурних односа моћи и историјски утемељене дискриминације. Овај је појам 1976. године сковала америчка активисткиња Дијана Расел желећи да свијету скрене пажњу да убиства жена нису најчешће изоловани приватни инциденти, већ системски проблем укоријењен у мржњи, мушкој доминацији и контроли која произилази из историјски детерминисаних односа. А историја жена је историја патње, борбе и страдања.
Мизогинија или женомрство има дубоке коријене, чак и у неким од најстаријих конституционалних списа какав је Хамурабијев закон из 1754. године прије нове ере, којим су жене институционално сведене на објекат и власништво мушкарца. Насиље над женом се у Хамурабијево вријеме није посматрало као повреда њеног људског бића, већ као материјална штета нанијета њеном власнику – оцу или мужу. Ту почиње институционално уништавање жена и коријен савременог фемицида.
Жене су дискриминисане и прогањане цијелу историју, а мотиви су били различити. Узмимо примјер тзв. лова на вјештице из Истбура. Ријеч је о масовном фемициду као својеврсном културном и економском чишћењу јер је тадашње друштво хтјело да дисциплинује жене и утјера им страх у кости којим би паралисало било какав њихов успјех, са једне стране, а са друге да их разбаштини. Жене које су проглашаване вјештицама најчешће су биле удовице које су наслиједиле земљу (коју је држава или црква жељела да им одузме). Такође су биле проглашаване и кажњаване бабице које су имале знање о медицини јер је то било ван контроле мушких љекара, чиме су им оне постајале економска конкуренција.
Исто је било и са политиком. Свугдје жене чине више од пола становништва. Ускраћивањем политичких права женама политички актери преполовљују своју политичку конкуренцију. Зато и није случајно што су се тако сурово обрачунавали са женама које су тражиле политичка права. Чувен је случај француске револуционарке Олимп де Гуж, која је написала Декларацију о правима жена и грађанки, свјесна да револуционарна Француска мора дати једнака права женама. Њена је чувена изјава у којој каже: „Ако жена може да се попне на губилиште, може онда и за јавну говорницу“ из 1791. године. Двије године касније погубљена је на гиљотини.
Сјетимо се и Емили Дејвидсон, невјероватне даме и суфражеткиње, која је истрчала пред краљевог коња 1913. године на Епсом дербију желећи да му закачи љубичасто-бијело-зелену заставу суфражетског покрета, при чему ју је коњ усмртио. Или Розе Луксембург, која је, борећи се за права жена, али и радника, убијена кундацима милитаристичке полиције 1919. године и бачена као псето у канал Ландвер.
Ништа мање страшна судбина није ни сестара Мирабал (Патрија, Минерва и Марија Тереса), које су у Доминиканској Републици током педесетих година XX вијека биле срце отпора против бруталне диктатуре Рафаела Трухиља. Трухиљо је једном изјавио да су му једина два преостала проблема у држави Црква и сестре Мирабал. Дана 25. новембра 1960. године његова тајна полиција је пресрела сестре Мирабал, звјерски их претукла до смрти и бацила њихов аутомобил у провалију како би инсценирала несрећу. Народни бијес због овог фемицида био је толико велики да је убрзо довео до пада диктатуре Рафаела Трухиља. Годинама касније, Уједињене нације су у знак сјећања на њих прогласиле 25. новембар Међународним даном борбе против насиља над женама.
Занимљив је и покрет под називом „Црвене ципеле“ (Zapatos Rojos), настао 2009. године у Сијудад Хуарезу као умјетничка инсталација умјетнице Елине Шове (чија је сестра такође убијена), с циљем да се скрене пажња на застрашујући број неријешених убистава жена (фемицида) у том граду. Сваки пар црвених ципела који је био изложен на тргу симболизовао је одсуство једне жртве и бол њене породице. Покрет је убрзо постао глобални симбол борбе против насиља над женама.
Сјетимо се и српских хероина попут Милеве Ајнштајн, бриљантне математичарке без чијег генија теорија релативности Алберта Ајнштајна вјероватно никада не би била уобличена. Милева је остала у сјенци, а њен рад је приписан њеном мужу. Њен каснији животни удес и финансијска зависност сликовито показују како структура брака може да изврши тихи, интелектуални злочин над женом.
Тешко је не споменути Стаку Скендерову, најпознатију српску учитељицу из Сарајева. Била је прва писмена жена у Сарајеву у XIX вијеку, основавши прву женску школу у Сарајеву 1858. године. Стака се борила против османских власти, али и против сопствене заостале средине која је сматрала да је писменост за жене гријех и опасност. Стака је доказала да је описмењавање дјевојчица први и најважнији корак ка њиховој економској и друштвеној слободи.
Колико су жене значајне и колико је њихова улога велика потврђује хришћанска историја. Централни догађај у хришћанству је васкрсење Исуса Христа. Оно почива на свједочанству двије Марије: Богородице (Исусове мајке) и Марије Магдалене. Оне су прве које долазе на празан гроб, прве које сазнају за васкрсење и прве које о томе обавјештавају уплашене вјернике.
У кривичноправној теорији и законодавству не постоји консензус око увођења кривичне категорије фемицид. Томе се опиру многи, настављајући тиме дискриминацију жена. Логично питање је како прекинути овај круг мизогиније и родно заснованог насиља над женама? Када данас на вијестима чујемо ријеч фемицид, морамо да знамо да то углавном нису приватне породичне трагедије нити насумични инциденти. То су директне посљедице историјског континуитета женомржње и родно мотивисаног убиства. Да бисмо зауставили фемицид, морамо срушити системску дискриминацију, признати и вредновати женски рад, ослободити жене страха, дати им одговарајуће образовање, превентивну заштиту од насилника и слободу с којом ће изградити довољно самопоуздања да окрену ток историје у своју корист. А то итекако заслужују!
