Добојска полиција евидентирала је током четрнаест мјесеци укупно 157 жртава насиља у породици, и то 113 жена и 44 мушкараца.
Портпарол Полицијске управе Добој Александар Вуковић рекао је да су у периоду од јануара прошле године до фебруара текуће у Добоју евидентирали укупно 123 пријаве насиља у породици.
– У 118 случајева пријаву су поднијеле жртве, док су у пет случајева пријаву поднијела друга лица – изјавио је Вуковић.
Системски породични психотерапеут Небојша Шајиновић рекао је Срни да је насиље у породици законом кажњиво кривично дјело, али да у пракси често изостаје санкција, с обзиром да се о насиљу ћути и трансгенерацијски, несвјесно усвојеним обрасцем, оно се преноси попут алкохолизма.
– О насиљу ћуте и жртва и околина – истакао је Шајиновић.
Он каже да мушкарци не пријављују насиље због стида и осуде околине док жене усљед страха од починиоца и понављања, те стида, неповјерења и жеље да се породица сачува по сваку цијену.
Он истиче да ће дјевојчица, у чијој је породици отац тукао мајку а дјед баку, себи за брачног партнера тражити особу која није склона насиљу, али уједно упозорава да је потпуно различито наше јавно „ја“ од оног несвјесно усвојеног приватног „ја“.
– Ми носимо себе гдје год да кренемо. Јако се тешко мијењамо а мијењати се нећемо због партнера – каже Шајиновић, и тврди да насилник не може да мијења своје понашање све док сам не схвати да му је потребна промјена, док жртва временом почиње да вјерује у оно што јој се говори и то прихвата као истину.
Он каже да се парови током предбрачног периода само представљају, а да у брачној заједници, нарочито у тренуцима притиска, показују своје право лице.
Када један од супружника понуди опцију савјетовања код психотерапеута као задњу мјеру прије развода, из своје праксе наводи да већи дио његових клијената који не мисле да имају проблем неће се одазвати том приједлогу, а знатно мали број ће почети да ради на себи.
Он каже да су трауме логичан слијед породичног насиља, гдје је најдоминантније физичко и психичко насиље, и упозорава да жртва због нарушене слике о себи, о свом односу са другима, те усљед личне беспомоћности драстично смањује квалитет свог живота.
Према његовим ријечима, до развода долази и због данашњег, по њему, лошег система вриједности код младих, који заговара да су брачни парови понаособ недодирљиви ентитет, што доводи до тога да су без стрпљења, поштовања и воље да међусобним разговором превазиђу проблем.
У свим тим процесима дјеца су свјесна шта се дешава али најчешће имају забрану да о томе и говоре, што је зачарани круг с обзиром да насиље у школи може да има везе са породичним насиљем, али често и са дисфункционалним обрасцима понашања у породици.
Просвјетни радник из Добоја Славица Марковић каже да је у пракси потврђена веза о утицају дисфункционалне породице на понашање дјеце у школи.
– Таква дјеца, било да су жртве или насилници, најчешће нису свјесна да гријеше и са њима треба разговарати – изјавила је Марковићева, која је у том процесу указала на важност просвјетног радника чије правовремено препознавање проблема и реаговање може кориговати таква понашања.
Она тврди да до дисфункционалног понашања дјетета, било да је жртва или насилник, долази усљед недостатка љубави, емпатије и разумијевања према њему, првенствено од родитеља.
Марковићева је указала на важност организовања превентивних радионица о вршњачком насиљу већ са нижим разредима у основним школама како би се код дјетета у раној фази препознало и реаговало на његово дисфункционално понашање, те предуприједило да одраста увјерено да се ради о социјално прихватљивом понашању.
