„Не знам због чега су после многи приповједали да су дјецу која су тек прогледала убијали ножем који се звао бод, усташки бод, тољагама, сјекирама, виљама, бајонетима, а највише металном куглом на дрвеној дасци. Ја то не могу посвједочити. Ја се само сјећам њихових очију које су миљост искале. Очију у којима је био страх, вапај, ужас, умријевање”, записао је Тихомир Левајац у потресној књизи „Прича која лута свијетом”.
Књига свједочи о злочину почињеном 7. фебруара 1942. године у бањалучком насељу Шарговац. Поводом годишњице покоља одржан је помен за 52 ученика Основне школе „Ђура Јакшић” узраста од девет до тринаест година, убијена тог дана. „Ову школу и данас похађају дјеца иако су усташе имале намеру да Срба на овом простору не буде”, изјавио је на обиљежавању Радован Ковачевић, изасланик предсједника РС.
Обиљежавање је дио ширег меморијала посвећеног сјећању на бестијална зверства која су почетком Другог свјетског рата почињена у Бањалуци од стране нацистичког режима Независне државе Хрватске (НДХ).
Након помена, одржан је програм који су припремили ученици Основне школе „Ђура Јакшић”. „Бог ће наћи начин да то регулише, а ми немамо никаква права на заборав”, рекао је на јучерашњем помену Ненад Стевандић, предсједник Народне скупштине РС.
У покољу у Шарговцу, Дракулићу и околним насељима убијено је око 2.300 Срба, међу којима је било 551 дијете. Под командом натпоручника Јосипа Мишлова и фра Вјекослава Филиповића, припадници такозваног Тјелесног здруга Анте Павелића, усташе из Загреба и Бањалуке, убијали су цивиле без испаљеног метка – сјекирама, ножевима и крамповима.
Градоначелник Бањалуке Драшко Станивукоћ представио је прије неколико дана идејно архитектонско-урбанистичко рјешење будућег Меморијалног парка посвећеног шарговачким ђацима. Ауторски тим који је побиједио на међународном конкурсу чине Никола Дмитровић, Борјана Малчић Савић, Слободан Попадић, Срђан Павловић и Дамјан Кривошија.
На спомен-плочи испред школе, уз имена страдалих ђака и даље стоји да су малишани „умрли”. Иницијатива да се та формација измјени до сада није дала резултат, јер се „утврђује ко је за то надлежан”. Медији су подсјетили да је иницијативу за промјену натписа покренула Јелена Гајановић, професорка српског језика у Грађевинској школи, која је уједно и ауторка сценарија за кратки филм о догађајима од 7. фебруара 1942. године. Тај пројекат, међутим, и даље чека институционалну подршку неопходну за његову реализацију.
Поводом 84 године од злочина, у Кући Милановића у Бањалуци постављена је изложба конкурсних радова Меморијалног парка, која ће бити отворена до 20. фебруара. У оквиру програма сјећања, синоћ је у Кући Милановића отворена и продајна изложба „Незавршен час”, коју су припремили ученици ОШ „Ђура Јакшић”. Приход од продаје намјењен је као прва донација за изградњу Меморијалног парка. Поставку чине 52 цртежа и 52 играчке, израђене дјачким рукама, као симбол живота који се отео смрти.
Међу учесницима је и Јана Гламочанин, ученица деветог разреда ОШ „Ђура Јакшић” и потомак жртава бањалучког масакра. Породица њеног прадједа је убијена, укључујући и његову једанаестогодишњу ћерку, прву страдалу међу ђацима у Шарговцу. Јана, која говори неколико свјетских језика, за изложбу је исхеклала 52 пилета – симбол дјетињства, радости и невиности – у нади да ће допринијети изградњи меморијала као мјеста памћења и школских посјета.
Негош Милидраг из УГ „Одговорно” каже да као студент из источне Херцеговине донедавно није знао за овај злочин. „Као што моји вршњаци у Бањалуци слабо познају страдања у Херцеговини из времена Другог свјетског рата. То морамо памтити и преносити, учећи да не мрзимо и не осуђујемо, али да не заборављамо”, рекао је Милидраг, подсјећајући на ријечи Моме Капора да патриотизам није идеологија, већ „оно што те научи бака”, преноси ПОЛИТИКА.
У „Причи која лута свијетом”, штампаној на неколико свјетских језика, Левајац је кроз нарацију учитељице убијене дјеце, још записао: „Свети оче, није истина то што је у свом опширном извјештају италијански конзул јавио да је 7. фебруара 1942. у школи у Шарговцу побијено 56 православне дјеце, ни што су педантни Немци забележили да је побијено 53 дјеце… Немци би били у праву да је Курузовић Драгица тај дан дошла у школу, али није. Она је тог дана отишла код тетке у Борик, па није заклана.” У књизи, учитељица ђака, као нараторка, наводи: „Али нисам ја полудјела што нисам могла да носим слике које су се у мојој сузи непрекидно огледале, што сам видјела сцене које са човјека перу све што је пролазно и са великом енергијом сугеришу смисао и бесмисао живота, него сам скренула тада када ме је после масакра људски накот натерао да у Главни именик, који се преобратио у Крвави прозивник, поред имена сваког закланог дјетета напишем да је оно умрло природном смрћу 7. фебруара 1942. године.”
