Период након порода није увијек онакав каквим га замишљамо. Многе мајке воде тиху борбу, о којој се данас веома мало говори – борба са постпорођајном депресијом.
Постпорођајна депресија је стање које најчешће настаје двије седмице након порода, али није ријеткост ни да се јави у периоду о три до шест мјесеци након порођаја. То стање карактерише низ симптома, а неки од најчешћих су: депресивно стање, превелика брига за само дијете, губитак апетита, те несанице који спадају у блаже симптоме. Уколико мајка има суицидалне мисли или мисле које воде ка томе да беби науди, то спада у теже облике постпорођајне депресије. Исто тако тежак пород, социјални фактори, ранија листа психолошких обољења могу иницирати појаву овог обољења. Битно је нагласити да је страх веома битна и нормална емоција, али уколико се јавља у нормалним разинама.
Која су најчешћа питања мајки сазнали смо у разговору са гинеколошкињом докторицом Теом Матијевић: „ То су та нека питања: Да ли ја то сад радим добро? Зашто дијете плаче? Зашто не плаче?…То су нормална питања и нормални страхови. Уколико мајка не може да једе, спава, гледа безнадежно у то дијете, нема воље да приђе дјетету или његов плач не изазива бригу то су већ врло озбиљне назнаке постпорођајне депресије. Ми гинеколози ћемо пацијента видјети тек након шест до осам седмица, ако је све у реду. Породица је ту кључ, јер би управо она требала да препозна неке промјене.“
Када се говори о овој теми веома често се са постпорођајном депресијом изједначава и такозвани бејби блуз. Управо то је погрешно, јер је бејби блуз стање које се јавља у прве двије седмице након порода. Нагли пад естрогена, прогестерона, тостестерона, слободног естрадиола су сасвим нормални, што узрокује поједине симптоме, које су уствари бејби блуз, који пролази након двије седмице.
Единбуршка скала постпорођајне депресије обухвата десет питаља која се постављају мајкама. Било би веома значајно да сваки гинеколог да пацијенткињи да испуни тај упит. Уколико особа има преко тринаест бодова, то је сигуран знак да се она може упутити психологу или психијатру. Статистички гледано, Босна и Херцеговина такву врсту података нема. Разговори са женом прије порода су веома важни.
Важно је разликовати депресивно стаље и депресију. Депресивно стање су негативне мисли, доза љености, док је депресија озбиљна дијагноза, коју је потребно лијечити.
„ Постоји низ митова и предрасуда који се вежу за постпорођајну депресију. Један од најчешђих да се то не може некоме ко већ није имао искуства са психолошким обољењима. Психа сама по себи је најмање истражено подручје људског тијела. Постоји и чест став: „ Ма проћи ће.“ У овим случајевима, жене гурају проблем под тепих, трпе све док се не деси нека врста слома. Веома је важно да се мајке едукују о овој теми да знају да све што траје преко двије седмице није нормално стање и да захтјева психолошку помоћ. „ каже докторица Теа Матијевић.
Посљедице овог проблема су далекосежне. Веза са дјететом се гради од рођења, кроз дојење које је јако важно. Ако мајка и дијете немају такву емоционалну везу на почетку, јаз се продубљује. Та жена не може да се брине нити о дјетету, нити о себи. Ту пате и породични односи.
„Породица претежно на почетку не схвати о чему се ради. Неко може помислити да је жена размажена, осјетљива или слично. То је посљедица окружења у ком живимо, јер се ни данас довољно не прича о овој теми. Онда када се деси самоубиство мајке, друштво се шокира. На превенцији бисмо морали сви да радимо. Мислим да смо се као друштво удаљили једни од других и да то морамо под хитно да мијељ+њамо.“ – докторица Теом Матијевиђ
