Пише: ЈАНА МРДИЋ
Бијељина је годинама била град који је имао глумачку академију у оквиру Академије умјетности на Слободомир П универзитету, али не и позориште, а онда су неки од дипломираних глумаца одлучили да узму ствар у своје руке.
Оснивање Градског позоришта „Семберија“ означило је важан, али и ризичан искорак. Ипак, умјесто да чека идеалне услове, „Семберија“ је почела да ради са расположивим, иако оскудним, средствима и управо у тој упорности лежи кључ њеног успјеха. Био је то покушај да се позоришту врати континуитет, с обзиром на то да је прва представа у Бијељини одиграна давне 1873. године и да је 1934. године у граду основана Омладинска група „Сцена“, која је до почетка Другог свјетског рата изњедрила 36 премијера.
„Сцена“ је свој рад наставила 1946. године, прво као секција КУД-а „Радојка Лакић“, а потом као самостално позориште, те као такво опстаје све до 1993. године. Након тога, у Бијељини су се могле погледати повремене гостујуће представе и ту се прича завршавала, тако да је био изазов публику поново навикнути на чињеницу да се театар не дешава само „кад дође неко са стране“, него да постоји – ту и стално.
Покретање Градског позоришта значило је много више од тек још једне институције у низу. Постојао је објекат Центра за културу, постојали су људи спремни да се прихвате посла, али све остало је недостајало. Први кораци су били скромни, без велике сцене и стабилних услова, али са јасним циљем: да се публици понуди континуитет и квалитетан репертоар, да се театар врати у свакодневицу града и да се провјери да ли Бијељина још увијек има потребу за живим, савременим позориштем.
Репертоар који не потцјењује публику
Врло брзо се показало да интересовање постоји. Из мјесеца у мјесец број изведби је растао, баш као и посјећеност, што је показало да публика итекако умије да препозна квалитет. Један од разлога због којих је „Семберија“ релативно брзо пронашла своју публику лежи у пажљиво грађеном репертоару.
Умјесто сигурног ослањања на једну форму или жанр, позориште је понудило разноврсност. На сцени су се смјењивале комедије, класични драмски текстови, савремене драме и колажне представе. Представе као што су: Комедија ометена у развоју, Хасанагиница, Веселе жене виндзорске, Голубија времена, Иваново самоубиство, Пјевање и ћутање Софке Николић и многе друге показале су да публика не тражи нужно садржај који се лако конзумира, већ онај који оставља траг и након спуштања завјесе.
О томе Вања Кртолина, глумица бијељинског позоришта, каже:
„Публика је све приснија са позориштем и то је оно што ме радује и чини мирном и потврђује да смо на заиста добром путу. Ја сам увијек та која критикује да људи не долазе у позориште, али сада желим да похвалим, јер има Бијељина много људи који желе да саучествују у надоградњи менталитета и квалитета живота у нашем граду.“
Посебно је значајан рад са најмлађом публиком. Дјечије представе, које имају и едукативну димензију, говоре о дугорочном промишљању, јер навика одласка у позориште не настаје преко ноћи, већ се гради од најранијег узраста.
Фестивалски успјеси и регионална видљивост
Да се рад Градског позоришта „Семберија“ не задржава само на локалном нивоу, потврђују и фестивалски успјеси. Током 2025. године чак четири представе учествовале су на фестивалима у земљи и региону, а освојено је укупно 18 награда. Ови резултати нису само потврда квалитета појединачних продукција, већ и доказ да једна млада институција из мањег града може равноправно да се позиционира у регионалном позоришном простору.
Посебно се издвојила представа Пјевање и ћутање Софке Николић, ауторски пројекат Миливоја Млађеновића у режији Соње Петровић, награђивана за најбољу представу у цјелини и за глумачка остварења. Редитељка Соња Петровић истиче да јој је циљ био да се не задржи на пукој биографији, већ да кроз емоције и унутрашње ломове прикаже лик Софке Николић – што се, према реакцијама публике, показало као успјешно редитељско рјешење.
„Када мислим о овој представи, мислим о самоћи, мислим о грчу и кривици која је толика да се са њом живи, једе, спава и прича. Мислим о паралелном свијету у коме живе они који су гласници и канали комуникације између загробног свијета и свијета живих. На који начин се та два свијета спајају? Гдје је тај простор у коме они долазе у контакт?“ – рекла је редитељка Соња Петровић.
Између признања и реалности
Фестивалска признања су једна, а свакодневица рада у ограниченим условима – друга страна медаље. Градско позориште „Семберија“, попут многих младих културних институција у мањим срединама, суочава се са проблемима недостатка стабилног финансирања, неадекватног простора за пробе и неизвјесности дугорочног планирања. Упркос наградама и видљивости, позориште и даље функционише на граници издржљивости.
Некадашњи директор и глумац Иван Петровић више пута је говорио о потреби за великом сценом Семберског народног позоришта. Тај сан не дјелује као пука амбиција, већ као логичан корак уколико град жели да позориште прерасте фазу преживљавања и постане стабилна институција.
Значај за културни живот града
Значај Градског позоришта „Семберија“ превазилази број продатих карата, награда, фестивалских учешћа или аплауза. Његово постојање је отворило простор за афирмацију локалних умјетника, омогућило сарадње, размјену идеја и дијалог са публиком. Још важније, показало је да културни живот не мора да зависи искључиво од великих центара и да квалитет може настајати и на маргинама, уколико постоји јасна умјетничка визија.
Планови за будућност
Иако још младо, Градско позориште „Семберија“ већ је показало да има озбиљан умјетнички потенцијал, публику и препознатљивост. Упркос свему, стоји на прекретници. Оно што му недостаје јесте јасна и дугорочна подршка система.
Тек када се културне институције почну посматрати као улагање, а не као трошак, овакви пројекти могу добити шансу да трају. У том смислу, прича о Градском позоришту „Семберија“ није само прича о једној институцији, већ и огледало односа града према култури – и питање колико смо, као заједница, спремни да тај однос мијењамо.
Хоће ли Бијељина своје огледало друштва умити, проширити и уоквирити, те га поставити тамо гдје му је мјесто, или ће, у страху од суочавања са сопственим манама и недостацима, на њега спустити завјесу – овог пута не зависи од позоришних радника, јер они су ту и спремни су да се ухвате у коштац са свим надолазећим изазовима, него од градске, па и виших нивоа власти, које би морале знати да је улагање у културу најбоља инвестиција.
