У Бањој Луци је поводом 200 година од рођења великог пјесника српског романтизма Бранка Радићевића организован програм „Ао, Данче, ала си ми бео“, први којим је ове године у Републици Српској обиљежен велики јубилеј великана српске поезије.
Програм су организовало Културна институција „Бранково коло“ из Новог Сада и Културни центар Бански двор из Бањалуке.
Директор „Бранковог кола“ Ненад Грујичић рекао је Радичевић направио радикалну интервенцију у српској поезији и у развоју српског језика, да се она никада није поновила и да је питање да ли ће се икада поновити.
У „Бесједи о Бранку“ Грујичић је истакао да мора постојати контекст да би се се таква интервенција догодила.
„Бранко Радичевић је имао контекст везан за чињеницу да је у то време словенско – српски језик био у књижевној употреби и да је имао Вука Караџића и Ђуру Даничића у једној причи која је спрецифична и деликатна, гдје се могла догодити та интервенција“, рекао је Грујичић.
Он је дао одговор да се таква интервенција догодила зато што се ради о богодаровитом пјеснику који је на српском језику „пропјевао на начин како нико до тада није пјевао – на чистом народном језику“.
„У данашње дане види се да та врста поезије носи такву врсту музику коју само прави песници могу да имају“, додао је Грујичић.
Бањалучки књижевник Ранко Рисојевић, којем је међународна награда „Бранко Радичевић“ додјељена 2022. године, каже да живи са „Бранковим колом“.
Када је добио прву награду, истиче да је био изненађен, па пресрећан, јер је то прва таква награда која је дошла у Бањалуку.
У оквиру гостовања представљен је и Цветник песама о Бранку Радичевићу под називом „Ао, данче, ала си ми бео“, који је први пут представљен на дан пјесниковог рођења 28. марта ове године.
Такође, рецитована је поезија и изведене су композиције на неке од стихова Бранка Радичевића које остављају утисак да су то пјесме настале у народу.
Бранко Радичевић рођен је у Славонском Броду, 28. марта 1824. године, а умро је у Бечу 1. јула 1853. године. Као велики пјесник српског романтизма, унио је револуционарне промјене у развоју српске књижевности и језика. /
Иако је написао свега 54 лирске пјесме, седам епских, два одломка епских, прегршт писама и један одговор на критику, има епохалан значај.
Његове антологијске пјесме су „Кад млидијах умрети“, „Молитва“, „Укор“, „Клетва“, /Никад није вито твоје тело/, „Туга и опомена“, „Враголије“, „Пут“, „Путник на уранку“ и друге.
