Пише: Тибор БОЈАНИЋ
Нова година са собом је донијела нове реалије – неколико пута одложено питање судбине људи са документима Србије и усвајање Куртијевог тзв. Закона о странцима на Космету уноси нове немире у тамошњи живот Срба. Под директним ударом су се нашли Срби који немају приштинска документа, личне карте, возачке и саобраћајне дозволе за своја лична возила, те запослени у здравству и просвјети у систему Србије.
Здравствени и просвјетни радници на Космету, као посљедњи остаци некад свеприсутног институционалног система Србије, сваким даном ишчекују нове вијести о својој даљој судбини. Од сутрашњице зависи да ли ће ови људи наставити да раде, да ли ће примити плату, да ли ће се њиховим радом омогућити несметан живот српског становништва и тако продужити свој опстанак у јужној српској покрајини.
Спорни „Закон о странцима“ и „Закон о возилима“, чије усвајање је најављено још јесенас од стране званичне Приштине, донијели су са собом немир међу народом, али и у преосталим институцијама под управом Срба. Уколико се примјена ових закона не одложи, за које је већ почела информативна кампања на административним прелазима са Централном Србијом дијељењем летака, и ако се ипак од 15. марта исти усвоје, многи Срби више неће моћи радити на територији Космета без претходне пријаве локалној полицији или без рјешења питања личних докумената. Под највећим ударом су Срби чији боравак је пријављен у Централној Србији или српских грађана који су силом прилика стекли приштинска документа, али чија лична моторна возила су регистрована махом у Рашки, Новом Пазару, Бујановцу, Врању, Нишу, Јагодини или Београду. Овим одредбама су највише погођени управо здравствени и просвјетни радници, међу којима многи на посао путују из Централне Србије. Додатна отежавајућа чињеница на несрећи српског народа на Космету јесте и што здравственим установама, школама и једином преосталом универзитету у Косовској Митровици пријети интеграција у приштинске институције. Таква судбина би била тешко прихватљива Србима, те би вјероватно многе принудила на исељење са вијековних огњишта.
ЧЕКА ЛИ СРПСКО ОБРАЗОВАЊЕ ПЕЧАТ ИЗ ПРИШТИНЕ?
Посебну пажњу српске јавности у посљедње вријеме највише окупира судбина образовног система Србије на Космету. Гашењем основних и средњих школа, а на крају и Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици би многима опстанак био изузетно тежак, јер тиме њихова дјеца не би могла стећи образовање на сопственом језику, учити о сопственој култури, историји, нити добити на крају документа о завршетку образовања са печатом земље коју сматрају матичном. За разлику од претходног периода када се ситуација на сјеверу Косова разликовала од оне јужно од Ибра, сада дијеле исту судбину све српске заједнице на Космету.
Ишчекивање 15. марта и примјене спорних приштинских закона никоме не улијева наду у будућност у јужној српској покрајини. Ионако отежан живот Срба који многе своје институционалне потребе морају задовољити у оближњим општинама у Централној Србији или на административним прелазима, попут поштанских и банкарских услуга, издавања докумената и слично, додатно отежава најаве о крају постојања образовања и здравства, чиме би Србија са својим институцијама била у потпуности истиснута са територије своје аутономне покрајине. Као најпожељнија варијанта тренутно се наводи одгађање примјене споменутих закона од стране званичне Приштине, чиме би се макар за још неко вријеме могао одржати статус qуо.
НЕКАД И САД
Кроз разговоре са локалним српским просвјетним радницима се може закључити да је стање некада било тешко, али не и толико неизвјесно по питању судбине образовања као данас. Након 1999. године, па све до мартовског погрома 2004. године, тадашња дјеца, а данас већ просвјетни радници са запаженим резултатима из многих српских средина нису осјетили неки значајан немир. Највећи немир се, на основу њихових казивања, могао осјетити током студирања у Косовској Митровици прије 10-15 година, које је неријетко пратио звук сирена за ваздушну опасност. Како нам је речено, неки су спавали обучени како би дочекали спремни евакуацију из непосредне опасности. Као још један од тежих периода су били први приштински избори, који су уносили немир међу Србе.
Живот тадашњег студента је највећим дијелом био сконцентрисан на Сјеверну Митровицу, које се многи присјећају с носталгијом. Дуги студентски дани које су студенти у паузама проводили у неким од тада многобројних српских угоститељских објеката са својим колегама, занимљивости из свакодневнице и цијене у динарима је нешто што карактерише присјећања некадашњих студената косовскомитровичког универзитета. Тада је то још увијек био доминантно српски дио Косовске Митровице. Током прошле године стигао је већи број Албанаца у овај дио града, те се многи Срби који су тамо студирали не осјећају више безбједно. И у тај град се међу Србима може чути реченица која се понавља неријетко у градовима Космета са албанском већином: „Ћути, чуће нас.“
Данас образовање се по многоме разликује од тада. Чак његова судбина, нарочито након дописа о исељењу Факултета техничких наука, све више постаје неизвјесна. Жеља Срба је да заврше своје образовање по тренутним условима и да им се омогући образовање на матерњем језику и у систему који је за њих једино прихватљив. Уколико би се нешто промијенило од 15. марта, бројни студенти са документима Србије би били приморани да се редовно пријављују у локалним полицијским станицама како би се на Космету задржали више од 72 сата без правних посљедица, како прописује спорни „Закон о странцима“. Учестали инциденти између Албанаца и Срба битно утиче на безбједносну слику у овом граду који је некад био најживљи највише захваљујући студентима.
ШТА ДАЉЕ?
Уколико ипак спорни закони буду усвојени, од 15. марта треба очекивати нову стварност. Судбина српских основних и средњих школа и универзитета врло вјероватно ће бити све неизвјеснија, а интеграција постаје нешто на шта се Срби нажалост већ припремају. Поједини већ говоре да ће бити принуђени да напусте своје средине и да срећу потраже у Централној Србији, док други одлучно пркосе новонасталој ситуацији и желе да своју судбину пронађу тамо гдје су се родили и гдје су одрастали.
Нажалост, Србима остаје само да чекају и да се надају да ће Приштина ипак одложити примјену ових закона како би њихов живот могао даље трајати по устаљеним навикама.
