Пише: Тибор БОЈАНИЋ
Већ скоро три и по деценије, 1. март у Републици Српској носи посебну тежину. Док један дио Босне и Херцеговине слави овај датум као дан којим је омогућена легитимизација воље свега два од три конститутивна народа на путу свог самоопредјељења, дотле трећи народ тугује због сјећања на почетак четворогодишњег ратног кошмара. Сав апсурд плуралистичке, консоцијативне демократије са три конститутивна народа, каква је БиХ, савршено се може приказати у празницима: док једни славе успостављање мира, други величају почетак рата; док једни обиљежавају значајне датуме у својој историји, утолико други настоје да припишу себи историју и насљеђе против кога су се борили. Једнако како један празник нема исто значење с обје стране међуентитетске линије, тако и ријеч „независност“, коју слави само дио БиХ, нема исто значење у ФБиХ као у Републици Српској.
Увод у „аутостраду пакла и страдања“
Ради очувања историјског сјећања на племениту тежњу српског руководства у периоду распада Југославије у тада још увијек Социјалистичкој Републици БиХ, ваљало би се присјетити свега што је претходило избијању за Србе изнуђеног рата. Већ јесен 1991. године била је исувише турбулентна да би се средина каква је БиХ могла са међусобно заоштреним политичким ставовима између Срба с једне и Муслимана и Хрвата с друге стране вратити на пут преговора и компромиса. Средином октобра се одржала сједница Скупштине СР БиХ која ће убрзати пут ове некадашње југословенске републике у хаос и разарање. На све ово је упозоравао још др Радован Караџић, предсједник СДС и каснији предсједник Републике Српске, током свог познатог говора у којем је упозоравао да ако се настави даље са истим политикама, да ће управо политике неминовно довести до рата. Иако се овај говор често погрешно интерпретира као позив на рат, он је по својој суштини имао супротан циљ – да уразуми и да покуша да одврати муслимански политички врх од сецесије без договора сва три народа.
Увидјевши да су сви покушаји разговора узалудни, 24. октобра Срби формирају Скупштину српског народа у БиХ, као прву темељну институцију будуће српске републике. Скупштина српског народа ће током новембра расписати референдум којим ће српски народ легитимисати своју тежњу да остане у Југославији, а самим тим омеђити територију над којом ће дјеловати. С циљем да се сачува од понављања 1941. године, 9. јануара 1992. године Скупштина српског народа у БиХ проглашава Републику српског народа у Босни и Херцеговини, чиме се поново успоставља српска државност западно од Дрине и поставља сигуран гарант од неког новог геноцида и етничког чишћења. Већ 28. фебруара, уочи контроверзног референдума о независности БиХ, Српска Република БиХ добија свој први устав, чиме заокружује у потпуности основне елементе да остане легитимна југословенска република. Паралелно са свим овим догађајима су код Муслимана трајале припреме за проглашење независности БиХ, укључујући и сједнице скупштине у Сарајеву без Срба, стварање коалиција СДА са ХДЗ и СДП и других пробосанских политичких актера, обмане Бадентерове комисије о вољи народа за отцјепљењем, као и припреме парамилитарних група око СДА за започињање евентуалног оружаног конфликта.
Башчаршија, застава и српски страх
Други референдумски дан за Србе у Сарајеву био је сасвим обичан дан. За разлику од комшија Муслимана, а касније и Хрвата који су изашли на референдум, Срби су га бојкотовали, чиме су заправо успјели га на основу тадашњих законских прописа и делегитимисати. Међутим, један догађај невезан изричито за референдум ће одвести БиХ у рат.
Иако су инциденти током 29. фебруара и 1. марта те 1992. године били чести, нажалост, један ће остати упамћен као најтрагичнији. У центру Сарајева се одвијала свадба. Свадбена поворка са српском заставом кренула је од Старе православне цркве на Башчаршији, једног од најстаријих вјерских објеката у БиХ, и прошла кроз центар града. Касније је дошло до сусрета са муслиманским фанатицима приликом којег је избио инцидент, јер су Муслимани покушали отети заставу сватовима. Овај инцидент се већ може описати сам по себи као довољна метафора муслиманских политичких тежњи у БиХ над Србима. Иако ни ово није био довољно, сват Никола Гардовић ће током поподнева 1. марта 1992. године бити убијен од стране припадника муслиманских паравојних формација Рамиза Делалића из Прибоја. Нажалост, Гардовић је уједно био и прва жртва грађанског рата у БиХ.
Како је у разговору за наш портал истакао професор др Владе Симовић са Факултета политичких наука Универзитета у Бањој Луци, Срби убрзо почињу из страха да блокирају дио по дио Сарајева како би се заштитили од нових конфликата и нових жртава. „Та врста тензија се могла осјетити у ваздуху да су људи били са таквим усхићењем и са таквом жељом да нанесу зло другима, док су други били у таквом страху да је то било нешто што сте заиста могли да осјетите када сте дванаестогодишњак, какав сам тада ја био“, присјећа се професор Симовић. Такође, истиче се да један од главних криваца за избијање рата је била Странка демократске акције, као главни покровитељ исламског фундаментализма у БиХ и главна структура која је стајала иза споменутих паравојних формација изазивајући страх од трећег геноцида код народа који је током XX вијека већ преживио два током Првог и Другог свјетског рата. Грађански рат се након 1. марта 1992. године убрзо почео ширити по бившој југословенској републици, а Сарајево постаје поприште најмонструознијих злочина над Србима у коме су чак постојали приватни логори и приватна мучилишта, неријетко у зградама јавних институција, од којих су неки функционисали и након потписивања Дејтонског споразума.
У БиХ све почиње и завршава у Сарајеву
Сви догађаји који су везани за 1. март, избијање и касније ширење рата у БиХ су били сконцентрисани у Сарајеву. Конфликт 4. априла на Врацама, случај Добровољачка и бројни други злочини, као и повлачење ЈНА принудили су Србе да 12. маја као посљедњи од три народа БиХ ад хоц формира своје оружане снаге и тиме спријечи понављање четрдесетих година прошлог вијека. Састављена од сопственог становништва, Војска Републике Српске ће бити основни стуб одбране српског народа у БиХ и новоформиране српске републике током Одбрамбено-отаџбинског рата. Војска као и Република коју брани настају из крајње нужде за одбраном свог вијековног постојања. Међутим, још током рата, као додатна нелогичност у мору сличних се појављује да су Срби извршили агресију на територију на којој су живјели много прије 1992. године и на којој су видљиви вишевјековни остаци његовог постојања и културног насљеђа.
„Нема већег парадокса и нема бруталније лажи у међународној јавности, а које је прихватио нажалост и дио српских аутошовинистичких елита, примарно у Београду, о томе да су Срби извршили агресију на Босну и Херцеговину. Биолошки није могуће да агресију која је чин напада споља на некога унутра изврше људи који су рођени у тој земљи, а да браниоци те земље буду људи који нису рођени у њој“, истиче професор Симовић. Сарајево, које је прије рата називано малим Јерусалимом због своје мултиконфесионалне природе становништва, постајало је град у коме су хришћани етнички очишћени. Подвлачећи тежину српског страдања у Сарајеву, али и читавој БиХ, професор Симовић рекао је да „у XX вијеку, поред Јевреја и Руса, Срби су били најстрадалнији народ“.
Једнако као што на религији све почиње и све завршава говорећи о уводним разликама између Срба, Хрвата и Бошњака, једнако тако у контексту протеклог рата, како наводи професор Симовић: „У БиХ све почиње и завршава у Сарајеву“. Државни празник БиХ, који је на готово половини њене територије проглашен даном жалости, слави се без имало обзира да је конститутивна трећина становништва изгубила свог сународника. Губитак свог сународника се Срби присјећају као дан којим је покренутна ратна лавина, а не створена држава, коју притом ни не желе. Завршетак приче о Сарајеву управо се може оставити на безосјећајности бошњачке политике ка другима, те покушајима да се наметањем 1. марта као заједничког државног празника Срби и Српска натјерају да забораве своје жртве и своју дугу, али тешку прошлост.
Тако 1. март остаје и као језива опомена на посљедице нетрпељивих политика и сукобе које такве политике остављају, а у којима страда најцјењеније што један народ може да има – мир и животи недужних људи.
