Прилично незапажено је медијски испраћена изјава коју је 31. марта 2025. године дао премијер Републике Српске Радован Вишковић. Наиме, обраћајући се тог дана на свечаној сједници Скупштине општине Милићи, Вишковић је између осталог изјавио да: „уколико Кристијан Шмит наметне закон о државној имовини онда нема Републике Српске, Милића, Зворника, Бање Луке, Требиња“.
Ова изјава толико говори у колико јадној позицији се налази Република Српска. Другим ријечима њен премијер нам поручује да судбина Републике Српске зависи од воље једног странца.
За то вријеме званична Србија наставља да нијемо посматра сва овдашња дешавања, па и могућност да појединац звани Кристијан Шмит наметне закон о државној имовини, иако би њиме развластио Републику Српску од имовине која чини њену државну есенцију и која јој припада по Дејтонском мировном споразуму и по Резолуцији Савјета безбједности УН којом је одобрена територијална подјела и разграничење између Републике Српске и Федерације БиХ (Резолуција број 942 од 23.9.1994. године).
Сада би, како премијер Вишковић отворено признаје, све то могло бити одузето Републици Српској што би био и њен крај, ако тако одлучи појединац звани Шмит.
Али премијер Вишковић ни јуче, ни прекјуче нити било када раније, а ни у будућности, није казао нити ће икада рећи, јер не смије (не само он, већ ни Милорад Додик, ни Жељка Цвијановић ни сва остала булумента из српске власти и српске опозиције у Републици Српској) да овај Дамоклов мач не би висио над главом Републике Српске када би званична Србија хтјела да учини оно што је њено не само право већ и правна обавеза по међународном уговору, а то значи по међународном праву.
Написао сам то много пута до сада, али није згорега да то поновим и овај пут.
СР Југославија, односно Република Србија као њена правна насљедница, обавезале су се Дејтонским споразумом (Општим оквирним споразумом за мир у БиХ) да ће не само поштовати него и ПРОМОВИСАТИ Устав Босне и Херцеговине (та обавеза Србије је прописана чланом 5. Општег оквирног споразума).
Ова међународна уговорна одредба даје и право и обавезу званичној Србији да у свим релевантним међународним институцијама промовише и тражи правну заштиту уставног поретка Босне и Херцеговине, онако како то прописује Устав БиХ.
А тај Устав већ у својој преамбули каже да га његови доносиоци доносе посвећени правним начелима из Повеље УН, међу којим начелима је врховно начело суверенитета БиХ као државе чланице УН. Оно значи да нико осим њених надлежних институција (парламената у БиХ) нема право, па и ако је високи представник, или ако се зове Кристијан Шмит, да своју вољу намеће као закон у БиХ, о било којем питању, па и о питању имовине. И није то Устав БиХ записао само у својој преамбули, већ је то опште императивно правно начело прописао и у свом члану 3.3б), прописавши да општа правна начела међународног права чине саставни дио правног поретка у БиХ.
Дакле, прописавши то, таквом својом одредбом Устав БиХ прописује да је БиХ суверена држава чланица УН у којој само њене надлежне институције могу доносити законе, у складу са уставном расподјелом државних надлежности између БиХ и ентитета. То другим ријечима значи да никоме другом Устав БиХ не дозвољава да у БиХ намеће своју вољу као закон, јер је то забрањено не само Уставом БиХ него и Повељом УН која је устав међународног права и која прописујући сувереност држава чланица УН као врховно начело међународног права забрањује да се било ко наметне тим државама као законодавац умјесто надлежног државног парламента.
Све ово је толико јасно записано и прописано у Уставу БиХ и Повељи УН.
И зато када било ко пријети држави чланици УН да ће јој своју вољу наметнути као закон, или ако то већ учини као што је Кристијан Шмит учинио у јулу 2023. наметнувши свој „закон“ по којем је кривично дјело ако се не спроводи његова воља, онда је још тада, а и прије тога, званична Република Српска требала затражити од званичне Србије да она, кад то не дозвољава ФБиХ као мало већа друга половина БиХ, предузме активности на промовисању, а то значи и правној заштити Устава БиХ и суверенитета БиХ.
Србији у том погледу стоји на располагању најмање једно правно средство, да не говорим и о оном другом које је тужба Међународном суду правде против свих оних држава које су у Бону у децембру 1997. године међу собом закључиле ништавни споразум (тзв. Бонске закључке) којим су оне супротно Уставу БиХ и Повељи УН преузеле управљање над БиХ путем високог представника.
Дакле, остављајући по страни и ту могућност која Србији стоји на располагању, она умјесто тога може да покрене поступак у Генералној скупштини УН којим би та институција УН затражила од Међународног суда правде савјетодавно мишљење о томе да ли Повеља УН дозвољава да се над државом чланицом УН управља на начин на који се то чини у БиХ од стране ОХР-а и држава које стоје у позадини таквог управљања.
Не треба ни најмање сумњати у то да би Међународни суд правде одговорио да то Повеља УН забрањује, у ком правцу иде и јуриспруденција тог суда из четири његова ранија предмета у којима се бавио питањем суверенитета држава. Наиме, још 1949. тај суд је у спору између Албаније и Велике Британије у својој одлуци рекао да територијални суверенитет држава чланица УН представља суштинску основу међународних односа, што данас, и на нас примијењено, значи да не може ОХР бити суверен у БиХ као држави чланици УН, јер то могу бити само њене надлежне институције.
Затим је Међународни суд правде 1971. године у тзв. случају Намибија, изнио свој став да и Савјет безбједности УН када остварује своју функцију очувања свјетског мира мора да поштује начело суверенитета државе, што значи да ни Савјет безбједности нема право да своју вољу наметне као закон било којој држави чланици УН нити да овласти неког трећег да то ради. У спору између Никарагве и САД Међународни суд правде је у својој одлуци из 1986. године поновио став о забрани интервенисања било коме и на било који начин у унутрашња питања државе чланице УН. Најзад, у савјетодавном мишљењу у случају архипелага Чаго Међународни суд правде је 2019. године истакао да чак и несамоуправне територије и народи на тим територијама стичу право да само они одлучују о себи оног тренутка када постану државе чланице УН.
Према томе, не само Повеља УН него и јуриспруденција Међународног суда правде су јасни у забрани да се над БиХ као државом чланицом УН ради оно што ОХР овдје ради, укључујући и најаву премијера Радована Вишковића да би Кристијан Шмит могао да БиХ наметне свој закон о државној имовини.
Зато званична Србија треба да устане у промоцију и заштиту Устава БиХ, једнако као што је својевремено устала у заштиту суверенитета Републике Маурицијус над архипелагом Чаго у поступку пред Међународним судом правде 2019. године.
Нажалост, званична Србија то неће да учини према БиХ и Републици Српској, већ окрутно само посматра како Кристијан Шмит и ОХР черупају суверенитет БиХ и Републику Српску у њој.
