Закони о Тужилаштву и Суду БиХ су наметнути изван дефинисаних процедура и не постоји уставна основа за њихово постојање, посебно што ни Република Српска, нити ФБиХ, као стране потписнице Дејтонског мировног споразума, никада нису дале сагласност за њихово формирање.
Таква пракса, која је подразумијевала политичке притиске и у Парламентарној скупштини БиХ када су се ови закони, које је наметнуо Високи представник, верификовали, мора бити разјашњена, а разјашњење је једноставно. Парламентарна скупштина БиХ није мјесто које компензује улогу страна потписница Анекса 10 и Анекса 4 Дејтонског мировног споразума, што подразумијева да сваки пренос надлежности, а несумљиво да успостављање Суда и Тужилаштва БиХ представљало пренос надлежности, захтијева сагласност страна потписница.
У Уставу БиХ, као базичном документу односа у БиХ, не постоји дефинисана надлежност БиХ у овој области. Наиме, постоји само Уставни суд БиХ, и то Уставни суд који је у орбити правосуђа готово јединствен, Уставни суд у којем се налазе тројица страних судија и по двојица судија из конститутивних народа у БиХ. Такав Уставни суд се претворио у мјесто моделирања политичког система у БиХ, потврђујући неуставне одлуке и законе, очигледно под политичким притиском који је стално присутан, како би се доказала некаква потреба изградње државе, опет без сагласности оних који у њој треба да живе. У таквом Уставном суду данас нема конститутивних Срба.
