Сјећам се прославе Првог маја из прилично занимљивог дјетињства. Биле су ране осамдесете. Шарло Акробата је подигао стандард рокенрола, панк је још увијек био жив, а саможиви старац у бијелом одијелу одавно у „вјечним ловиштима“. Пошто је током живота таманио јадне животиње по Африци, Азији и босанским шумама, био је то логичан наставак његове истребљивачке праксе.
Трамвајем су Сарајлије јуриле до Илиџе, најљепшег дијела града. Тамо се налазила стогодишња алеја платана и кестена, чаробни пут до Врела Босне. Около су биле виле предратних Сарајлија, углавном Срба и Јевреја, отете и оронуле, а опет с неким пркосним шармом.
Уз ријеку и по пропланцима, димили су се роштиљи, чуле гитаре и хармонике, рађале симпатије и играло неформално фудбалско првенство свијета. У таквим моментима увијек је неко знао да препије и лупета. Онда би га сви смиривали, отварали му осамнаесту пиву и вадили посљедње ћевапе с роштиља. На крају, било је весло, људски и топло. Није се могло ни да наслути колико је мржње иза тих осмјеха, колико ће пјесама и љубави из тих дана завршити у братоубилачком рату. Но, то је нека друга, дужа и тежа тема. Велика прича о још већој заблуди.
Веселило се тада јер се радило и имало. Радник је био сигуран, чак и када предузеће тоне. Онда су нас, као задње провинцијалне папке, убиједили да то не ваља и да морамо путем неолибералне транзиције.
Тридесет година касније и даље су редови пред месницама. Роштиљаће клинци данас, понеко и старији, пјевати и веселити се као и некад. Додуше уз дебео минус по текућем рачуну.
Но, логично је питање, чему све то? Једино можда у име младости и забаве саме по себи. Први мај губи свој смисао. Они што су 1886. године у Чикагу гинули на овај дан, гинули су да остваримо и очувамо право на хуман рад. У неолиберализму он не постоји. Ми смо покретна трака у орвеловском свијету сурове контроле људи. Вртимо се већ неколико деценија између кредита и лажне слободе. Између шунда Ружичасте телевизије и фејк политика.
Вратити политички и економски суверенитет обавеза је наше генерације. Исте оне дјеце која памти доба када су радници имали достојанство. Када смо били власници својих фирми, земље и шума. Што треба и даље да останемо. То нам је аманет предака и обавеза коју морамо постићи због добра своје дјеце, њиховог права на рад и добар живот. У име нашег достојанства, борбе за слободу и суверено право да владамо собом, ма колико то некоме било смијешно, срећан нам Први мај!
Фото: ПЕТКОВИЋ, Славен
