Пише: ЊЕГОШ МИЛИДРАГ
На југу Херцеговине, налази се једна мала општина из које су поникли многи учени људи. То је једно мјесто у којем се све чешће опрашта, а све рјеђе враћа. Млади из Гацка одлазе свакодневно путем студија, у потрази за послом и бољом будућношћу. Проблем, међутим, није само у одласку, већ у суровој чињеници да се многи од њих, и када то желе, немају гдје вратити.
Одлазак или останак?
По завршетку средње школе, око 70% једне генерације наставља своје образовање у већим градовима — Сарајеву, Бањалуци, Новом Саду или Београду. Преостали дио младих остаје у Гацку и суочава се са врло ограниченим могућностима запослења. За многе од њих једина реална опција је Рудник и Термоелектрана Гацко, која већ дужи период није у могућности да обезбиједи стабилна и дуготрајна радна мјеста за све младе који их траже. Тако се млади веома рано налазе пред избором који не би смјели имати, а то је одлазак или останак без сигурности.
Да ли ће Леси вратити кући?
Повратак у Гацко за многе младе значи суочавање са стварношћу која се годинама није мијењала. Иако су се власти у овој општини смјењивале, изостајала је воља да се предложе, а камоли реализују, пројекти који би младе охрабрили да се са осмијехом врате у свој завичај. Скупштина општине Гацко често је мјесто политичких расправа на теме: како ће се остварити сигурна већина, ко ће прећи из опозиције у позицију, зашто је именован неки директор из једне, а не из друге политичке партије, те колика ће бити нова задужења. Конкретни резултати, међутим, изостају…
Планирају се реализације пројеката попут: нове пијаце и паркинг мјеста, реконструкције неког дијела цесте или водоводних мрежа. Спортска дворана, која се гради већ годинама, требала би да буде симбол спорта за нове генерације, али ипак још није угледала свјетлост дана и пријети да прије пропадне него што буде завршена. Најављивале су се и изградње зграда за младе брачне парове, али их ипак, нема ни на видику.
С правом се поставља питање – „Коме се то све гради, када људи масовно напуштају ту општину, а она сама по себи улази у све већа задужења?“
Општина без садржаја?
Културни и друштвени живот ове општине готово је угледао задњи трачак наде. Новогодишњи украси који „красе град“ исти су већ деценијама. У биоскопској сали током године буде свега неколико филмских пројекција, док су концерти готово бачени у заборав. Спорт се повремено гаси, а једино што још опстаје јесу кошарка и одбојка. Град све више поприма обрисе града духова, гдје се живи од петка до суботе, када суграђани оду на пиће или лагану вечеру. Остатак седмице, улице су празне, дјечије жмурке и граје више нема, нема људи који увече шетају и возе бицикл, а нема ни мјеста гдје би се погледао филм или послушао неки концерт.
Свако ко остане у овој заједници и одудара од устаљених навика бива чудно посматран — онај ко не пије, мора да се оправдава, онај ко шета пса сматра се лудим… а гласине су постале доминантан облик комуникације. То је, нажалост, огледало једне заједнице.
Златно гатачко доба
Старије генерације засигурно памте љепша и другачија времена у овој општини. Шеталиште, које Гачани називају и дан данас „Забрана“, љети је било толико пуно да су се људи једва мимоилазили. Звоно са старе цркве у 19 часова означавало је почетак вечерње шетње. Куповале су се кокице, дјеца су трчкарала, старији су шетали руку под руку, а из сваког локала чула се различита музика, која је мамила Гачане да остваре добар провод. Данас је то шеталиште, које је љети било врхунац, нажалост изгубило сваки свој смисао.
Славни дани гатачког спорта давно су одбројани. Они можда још увијек трају, али подршка Гачана итекако изостаје. Нема више публике, нема више ватрених навијача, нема више славног дочека наших спортиста на центру града, јер су постали државни прваци. Данас је то, нажалост, само похвала на друштвеним мрежама и евентуални пријем код начелника општине, а трибине се наизглед само пуне када је у питању предизборна кампања, односно избори. Тужно…
Млади који су показали другачије!
Ипак, постоје људи доброг срца који покушавају да пробуде ову малу општину и извуку је из њене последње фазе. Према општинској управи, постоје средства за изградњу пијаце и паркинга за које се издвајају хиљаде и хиљаде конвертибилних марака, путем новог задужења, али за образовање, спорт, уџбенике, награде, концерте, ипак нема средстава…
Да промјене јесу могуће, показала је генерација младих, која је претходне године напустила школске клупе и запутила се путем студија. Током четири године школовања, без икакве новчане надокнаде и хонорара, организовали су бројне активности:
• Организовали су велики број драмских представа различитих тематика (представе попут „Страдања Срба кроз ратове“, „Херцеговачка хроника и обичаји“, и многе друге), да би људима у овој општини омогућили садржај за гледаност, кад већ позоришта у последњих 7 година није ни било,
• Пошумљавање парцеле око језера Десивоја и Клиња,
• Спровођење пројекта за рециклажу и одлагања отпада,
• Организовање хуманитарних базара и приредби,
• Организовање културног и умјетничког садржаја за све генерације,
• Константно учествовање на свим волонтерским радовима, преко радионица, фондација и спортских маратона,
• Организовања квизова и музичких караока за све узрасте.
Та генерација ће наизглед градити добру и сигурну будућност, а за сав овај допринос никада није била позвана од стране општинских власти. Иако су им многи људи излазили у сусрет и помагали у што бољем постизању свога циља, за младе, годину дана касније, није ништа реализовано. Обећаване су разне награде за одличне ученике, затим отварање просторија у центру града у којима ће млади моћи да уче, да се друже и смишљају планове, потом спортска дворана која никако да се заврши, а обећавани су и терени за атлетику, како млади не би морали да иду у град Требиње, да би тренирали. Али, све је то обећање.
Будућност без плана
Већина младих, по завршетку студија, посао не тражи у Гацку. Често се сусрећу са одговорима да за њихову струку „нема мјеста“ или да ће завршити на листи чекања. Због тога је тишина постала највидљивији показатељ одласка младих. Љети се још осјети краткотрајан период живости ове општине, кроз турнире, скокове са бране, квизове и манифестације, али из године у годину све је мање учесника, а и публике.
Иако се Гацко данас суочава са бројним изазовима, Термоелектрана остаје стуб опстанка овог краја. Да није ње, Гацко би одавно изгубило последњег свог становника. Данас је упитно колико ће се и она одржати.
