Тик-ток „челенџи“ односно изазови могу бити и занимљиви и бесмислени, али у оном тренутку када их се прихвате деца жељна доказивања и васпитана тако да мисле да ће родитељи увек бити ту да их избаве из невоље – постају опасни. То је случај и са најновијим „Супермен“ изазовом, због којег велики број деце широм света завршава у болницама.
Изазов онесвешћивања или „Блекаут челенџ“ постао је популаран 2021. године и тада је само у Америци најмање двадесеторо деце преминуло. Изазов је подразумевао да се дете или тинејџер обеси, али само до те мере док не прекине доток кисеоника у мозак и изгуби свест. Нажалост, многи су на тај начин изгубили животе.
Сада је популаран далеко „блажи“ или безазленији изазов – „Супермен челенџ“. Он се састоји из тога да двоје или више деце баце једно дете у ваздух, имитирајући популарног стрип јунака.
Иако је овај изазов неупоредив са „Блекаут челенџом“, опет долази до повређивања деце. Стотине основаца и средњошколаца широм света ломи ноге и руке покушавајући да опонаша овај изазов, а неки заврше са потресима мозга и другим тежим повредама. Овај тренд заживео је и код нас, а забележени су случајеви повреда код деце у Републици Српској, Румунији, Северној Македонији…
У Бањалуци и Лакташима повређено осморо ђака у извођењу Тик ток изазова.
Фото: Андреј Иглов
Попустљиви родитељи
Психолог Марина Надеин ово сматра последицом не само прекомерне употребе друштвених мрежа, већ и начина васпитања. У протекле две деценије преовлађујући је, како га психолози називају, „попуштајући васпитавајући стил“.
Он подразумева велику количину слободе за децу, што само по себи не мора да буде проблематично, каже Надеин. Међутим, оно што заправо представља проблем је то што те слободе нису повезане са било каквом одговорношћу, а то негативно утиче на развој зрелости код деце.
Деца треба да врше своје изборе и одлучују о неким стварима, али наравно о онима о којима су компетентни да одлучују. Када се ради о безбедности и здрављу деце, ту она не могу да одлучују и родитељи су ти који треба да се питају. У многим другим ситуацијама сматрам да је исправно да деца доносе своје одлуке, али је онда важно и да сносе последице тих одлука. Управо је то начин на који деца сазревају и уче да доносе правилне изборе, каже Надеин за Спутњик.
У последњих пар деценија завладао је такозвани ,,поспустљиви васпитни стил“, објашњава психолог Марина Надеин.
Фото: Лола Ђорђевић
У узрасту од седме или осме године, вршњаци заузимају веома важно место у животу деце и то у смислу модела понашања. Друштвене мреже данас пружају могућност упознавања са животом људи и деце у целом свету, што наравно може бити информативно и занимљиво, али је и мач са две оштрице. Надеин објашњава да деца која немају изграђену саомодговорност, која су васпитана тако да могу да ураде било шта, а да ће родитељи то некако поправити, та деца немају прави доживљај безбедности и одговорности за себе, због чега и упадају у ситуације попут ове са „Супермен“ изазовом.
Део одрастања
Наша саговорница објашњава да су изазови увек постојали, да су старије генерације такође радиле небезбедне ствари, пеле се на дрвеће, качиле за трамвај у покрету и томе слично, али да никада нису ишли толико далеко као деца данас. Један од разлога је управо тај што нису били толико повезани, односно умрежени, па нису могли да гледајући у вратоломије других добију нове идеје.
Кад видите снимак на интеренту, у њему је приказано само оно шта добро прође и то делује лако и храбро, па нам представља изазов да и ми то урадимо. Ово је иначе део људске, а не само дечје природе и начина сагледавања ствари. Разлика је та што одрасли имају кочницу у виду самозаштите, док код деце то још није развијено. Свему, наравно, доприноси и тај васпитни стил и из комбинације тих разлога они се одлучују на ствари које су штетне за њих.
Још један битан фактор који, поред дететове развојне фазе, треба узети у обзир је и тај да, захваљујући савременом начину живота, они имају доста „вишка“ енергије. Ко то не каналише кроз спорт, хобије, или бар кућне послове, вишак енергије и времена у комбинацији са прекомерном употребом мрежа доводи до сулудих и опасних идеја попут ових изазова. Та деца, каже Надеин, једносавно немају свест о томе коликим се опасностима излажу у својој доколици.
Психолог Марина Надеин објашњава да су деца „храбрија“ на мрежама, зато што немају критички приступ према било чему, па верују да су омнипотентни, неуништиви, да ништа лоше не може да им се деси и наравно, што то резултира великим проблемима.
Фото: Лола Ђорђевић
Храброст се не показује тако што из хира неко поломи ногу или руку. Вредности дефинитивно јесу померене и баш зато деци треба причати о њима, указујући им на све опасности и на то да морају имати критички приступ према свему шта виде. Деца су „храбрија“ на мрежама, зато што немају критички приступ према било чему, па верују да су омнипотентни, неуништиви, да ништа лоше не може да им се деси и наравно, то резултира овим о чему данас причамо.
Код деце је најјаче заступљено учење по моделу, што значи да оно шта виде они имитирају и идентификују се са тим – од начина одевања, жаргона, па до образаца понашања. Ако они виде нешто за шта мисле да је храбро или занимљиво, објашњава Надеин, пожелеће и себе да прикажу и докажу у том контексту.
Једна од метода којом је раније омладина прихватана у одређена друштва биле су иницијације. Уколико се потучете са најјачим дечаком из улице или школе, или уколико украдете нешто из локалне продавнице, бићете прихваћени у друштво. Данашње одазивање на интернет трендове донекле и јесте нека врста „карте“ за улазак у популарно друштво, а популарност је данас најбитнија. Ипак, наша саговорница сматра да између некадашњих иницијација у друштво и стицања популарности на друштвеним мрежама има и те како разлике.
Има елемената и сличности са некадашњим иницијацијама, али код иницијације особа пролази кроз одређен процес у којем на неки начин често учествују и старији. То је једна традиција где су прилично јасно дефинисана правила. Овде они иду од једног до другог изазова, зависно од тога шта им се допада, шта им одговара и онда се јављају проблеми, каже Надеин.
Ако деца виде нешто за шта мисле да је храбро или занимљиво, објашњава психолог Марина Надеин, пожелеће и себе да прикажу и докажу у том контексту.
Проблем је у томе, објашњава она, што се они који су склони таквом ризичном понашању не заустављају на једној опасној ситуацији, већ то континуирано траје док нешто, попут повреде, не прекине ту серију. То јесу развојне карактеристике деце, али Надеин додаје да се код деце која у великој мери користе мреже и интернет пре свега мора развијати критички приступ.
Дете треба да научи да процени информацију, да процени шта може, а шта не може. Не ради се овде о томе шта је дозвољено и шта није дозвољено, већ шта је опасно по дете. Мислим да је важно да и медији и школе и родитељи говоре о свему овоме у циљу превентиве, како би се објаснило деци колико је све то, у крајњој линији, бесмислено, закључује она.
