Теа КАРЛИЦА
Ментално здравље младих више није тема о којој се шапуће. У јавном простору све су чешћи панели, кампање и објаве које позивају на бригу о психолошком стању адолесцената и студената. Међутим, поставља се питање – да ли смо заиста направили системски помак или смо остали на нивоу симболичне подршке?
О овој теми разговарали смо са психологом Аном Рисовић, која истиче да је велики притисак наметнут адолесцентима, јер се од њих истовремено очекује успјех у школи, учешће у спорту, укљученост у активизам и бројне друге активности. Она наглашава да анксиозност као емоција сама по себи није штетна, све док не утиче на нормално функционисање човјека.
„Претјеран страх од грешке, коју дијете доживљава као доказ сопствене неадекватности, такође је знак анксиозности који професори и родитељи често занемарују“, навела је Ана Рисовић.
Савремени млади одрастају у околностима које генерације прије њих нису познавале. Константна изложеност друштвеним мрежама, академски притисци, економска несигурност, али и друштвена очекивања успјеха и самосталности стварају амбијент у којем је стрес постао свакодневица. Притом, емоционална исцрпљеност често се минимизира или погрешно тумачи као „пролазна фаза“.
Посебан проблем представља недовољна институционална подршка. У образовним установама психолошке службе су често кадровски ограничене, а доступност стручне помоћи зависи од финансијских могућности појединца. Ментално здравље тако постаје питање привилегије, а не основног права.
Истовремено, медијски простор неријетко банализује озбиљне психолошке поремећаје. Појмови попут анксиозности и депресије користе се у свакодневном говору без јасног разумијевања њихове тежине. Такав приступ може допринијети релативизацији проблема, али и отежати препознавање стварних симптома код младих.
Дизање свијести подразумијева више од објављивања мотивационих порука. Оно захтијева едукацију – од раног школског узраста до универзитетског нивоа. Захтијева системску стратегију, улагање у стручњаке, као и одговорну комуникацију у медијима.
Важно је нагласити да разговор о менталном здрављу не смије остати ограничен на кризне ситуације. Превенција, рана интервенција и континуирана подршка кључни су елементи дугорочног рјешења.
Млади данас показују већу спремност да говоре о својим емоцијама него претходне генерације. То је значајан помак. Међутим, отвореност без адекватне подршке може остати само још један тренд у дигиталном простору.
Ментално здравље младих није пролазна друштвена тема, већ питање јавног здравља и друштвене стабилности. Игнорисање тог проблема дугорочно има посљедице не само за појединце, већ и за заједницу у цјелини.
Друштво које улаже у ментално здравље младих улаже у властиту будућност.
„У реду је ако се с времена на вријеме осјећате лоше – то не значи да са вама нешто није у реду. Ваше емоције су валидне. Живот се дешава, а са њим и велики број промјена. Нисте сами“, поручила је Ана Рисовић свим адолесцентима.
