Д. Кривдић, Д. Пјанић
Насиље над женама на радном мјесту један је од битних проблема које доноси модерно доба, а о којем се данас веома мало говори. У нашем друштву такве ситуације су традиционално усађене у норме и често нормализоване, како би жене „задржале“ посао и материјално допринијеле породици. Управо због тога велики број жена не познаје своја законска права, што често доводи до тога да ћуте и трпе насиље.
У Републици Српској постоје два закона која регулишу питања дискриминације и мобинга жена на радном мјесту – Закон о раду и Закон о заштити од узнемиравања на раду. Магдалена Пришић, правна савјетница, сматра да жене данас нису упознате са својим правима на радном мјесту.
„Статистички подаци из 2024. године показују да пола испитаница није упознато са постојањем закона о заштити на раду. Управо је то оно што налаже Истамбулска конвенција за заштиту од насиља над женама и насиља у породици. Она каже да је едукација неопходна, те да је обавеза послодавца да едукује своје раднице о њиховим правима и заштити. Када би постојале такве врсте едукација, наравно и стопа узнемиравања, дискриминације и мобинга би била мања.“
ВРСТЕ УЗНЕМИРАВАЊА
Постоји неколико врста насиља на радном мјесту. Мобинг, односно психичко насиље, један је од најчешћих облика насиља у јавном и приватном сектору. Дискриминација на основу пола често се јавља када је жена запослена на основу уговора о раду на одређено вријеме. Уколико жена затрудни, послодавац јој понекад не продужава уговор, што представља облик дискриминације на основу пола и мајчинства.
Чест облик узнемиравања јесте и сексуално узнемиравање. О овој врсти насиља често се најмање говори, најчешће због страха од пријетњи, осјећаја срамоте или увјерења да је жртва на неки начин крива. Такав приступ често је посљедица традиционалних родних норми и друштвених стереотипа.
Овај вид насиља најчешће се јавља на релацији послодавац – запослена, при чему послодавац често није директни извршилац, већ сугерише радницима да извршавају различите врсте дискриминације, мобинга или сексуалног узнемиравања. Постоје и примјери насиља на релацији запослени – запослена, када послодавац није упознат са ситуацијом. У таквим случајевима радници имају веће шансе да добију помоћ и подршку.
Код узнемиравања које није извршено од стране послодавца, жртва прво подноси приједлог за заштиту надређеном у року од 30 дана од посљедње радње узнемиравања. Такође постоји могућност да се обрате агенцији за мирно рјешавање радних спорова. Уколико је узнемиравање извршено од стране послодавца, потребно је поднијети тужбу Суду за заштиту од узнемиравања на раду. Радник треба да докаже да је насиље извршено над њим, док се послодавац мора одбранити од оптужби.
ПРЕВЕНЦИЈА
„Још у образовним установама и школама морамо говорити о правима жена у свим сферама, па тако и на радном мјесту. Важно је да свака особа, у овом случају жена, зна да се треба борити за своја права. Мислим да код нас још влада патријархално друштво, те да када добијемо посао, држимо га се чврсто и у страху од отказа трпимо многе ствари. Из претходног система пренесена је тенденција да трпимо, посебно уколико имамо уговор на неодређено. Такође, велики фактор је и страх од промјене и изласка из зоне комфора. Сматрам да је битно и за жене и за дјевојке да прије заснивања радног односа упознају своја права, како би се могле заштитити.“, истиче Магдалена.
КАКО ПОМОЋИ ЖРТВИ?
Насиље утиче и на ментално и на физичко здравље жртве. Често се јавља страх да ће се инцидент поновити, па чак и у новом радном окружењу, што додатно оптерећује жене. Психолошка подршка стручног лица је стога кључна, како би жртва могла да превазиђе трауматично искуство и настави професионални рад без осјећаја кривице или страха.
Поред институционалне заштите, веома је важно да жене знају која су им права и како могу да се заштите. Постоји велики број невладиних организација и савјетовалишта која пружају информације, правну помоћ и подршку жртвама насиља и узнемиравања на радном мјесту.
Иако је још увијек потребно јачати системску заштиту и едукацију, постоје и позитивни примјери жена које су успјеле да остваре своја права. Њихова искуства показују да је борба за равноправност и заштиту на радном мјесту могућа и да свијест о правима жена може довести до конкретних промјена у свакодневном животу.
