Да ли је могуће да неко за сат времена рада уради дупло више него неко други само зато што живи у другој земљи? Испоставља се да јесте, али разлог није у томе ко је вреднији, већ како је економија организована.
Када се говори о „најпродуктивнијим“ земљама, не мисли се на то ко ради најдуже, већ где сваки сат рада доноси највише вредности. Управо то мере економисти кроз показатељ БДП по сату рада – односно колико новца економија створи за сваки сат који неко проведе на послу.
Када се ти подаци упореде, добија се занимљива слика света. Уместо да на врху доминирају највеће економије, листу предводе углавном мање, али веома развијене европске земље. То баш и не одговара стереотипу о опуштеном радном ритму Европљана, јер се испоставља да те економије из сваког сата извлаче максимум.
Ко је најпродуктивнији
Према анализи заснованој на подацима Организације за економску сарадњу и развој, Ирска је на првом месту, где се по једном сату рада створи вредност од око 151 долар. Следе Норвешка са око 132 долара и Луксембург са око 125 долара по сату.
Одмах иза њих су Белгија са око 100 долара, Швајцарска и Данска са по око 99 долара. Сједињене Америчке Државе налазе се нешто ниже, са око 97 долара по сату, што је и даље изнад просека, али недовољно за сам врх. У првих десет улазе још и Аустрија, Исланд и Холандија.
Оно што посебно привлачи пажњу јесте колико је врх концентрисан – неколико европских земаља јасно одскаче, док се остатак развијеног света налази у знатно ужем распону.
Али зашто је то тако? Кључ није у томе колико људи раде, већ у томе шта раде. Земље које предњаче углавном имају јаке секторе високе вредности, попут технологије, фармацеутске индустрије, финансија или енергетике.
У Ирској, на пример, велики део економске активности долази од мултинационалних компанија, посебно у технолошком и фармацеутском сектору. Те компаније тамо бележе значајан део своје глобалне добити, па продуктивност на папиру делује изузетно висок, а понекад и виша него што би се очекивало на основу домаће економије.
Луксембург има снажан финансијски сектор који генерише велику вредност по запосленом, док Норвешка профитира од производње енергије високе вредности. У оба случаја, релативно мали број индустрија доноси велики економски учинак, преноси „Вижуал капиталист“.
Резултати показују да продуктивност није само питање ефикасности, већ структуре економије. Земље које се ослањају на секторе високе вредности природно стварају више по сату рада, док оне које имају већи удео пољопривреде или туризма обично заостају на овој листи.
Зато и велике економије попут САД или Немачке остају изнад просека, али не и на самом врху. Иако имају развијене индустрије и снажне иновационе системе, њихова производња је распоређена на више различитих сектора, па се ефекат не концентрише као у мањим, специјализованим економијама.
На крају, ова листа открива једну важну ствар: Продуктивност у овом случају не показује колико људи вредно раде, већ о томе колико вредности њихов рад може да створи у систему у ком се налазе.
