Улогама жена, које су поредане у непрегледној колони различитих карактера, годинама исписује историју нашег позоришта, филма, телевизије…Каже да је некад и падала.
Баш као јунакиње са папира којим је удахнула животе. Некад се чинило да неће успјети, али јесте. Награде одавно не броји. Но, и тамо гдје су формално изостале, осјећа посебну врсту поноса.
Можда Николина Фригановић зато и јесте једна од наших највећих глумица. У разговору за „Лолу“ наглашава да је, уз таленат и образовање, њен пут одредила и водиља „одозго“.
У најишчекиванијем српском филму „Дара из Јасеновца“ емотивно и убједљиво испричали сте причу о жени са невјероватном снагом у трагичном тренутку. Који дио себе сте уткали у лик Милеве?
Милева ми се допала одмах на кастингу, иако сам се заправо пријавила за улогу Дијане Будисављевић. Помислила сам: „Боже, како је лик Милеве диван. Ово бих вољела да играм.“ Све ми је било јасно из те једне сцене на почетку, када она оставља своје дијете поред пута, у нади да ће га тако спасити.
Знала сам ко је та козарачка жена. Моји преци су, такође, са Козаре. Неки од њих су прошли кроз логор Јасеновац. Тај менталитет ми је близак. Знам како ти људи размишљају, како су одгајани, како живе… Милева је била врло практична и оперативна, препознала је ситуацију.
Од првог тренутка она реагује у складу са својим осјећајем и жељом да спаси ђецу. Када себе данас ставим у ту ситуацију, не знам како бих се понашала. То је огромна снага. Једини тренутак када Милева поклекне је на почетку, у возу, након што је оставила бебу поред пута.
То је једини тренутрак када се на њеном лицу виде сузе и када је сломљена. Од тог тренутка она више нема суза, само једну мисао и идеју, да спаси своју осталу дјецу. И успијева у томе. Мени је заиста било задовољство да играм такву жену и поносна сам и на њу и на филм.
О филму смо слушали гласне полемике, углавном ван оквира умјетности…
За мене је „Дара из Јасеновца“ више од филма. Нека врста мисије. Мислим да је била наша људска дужност, дужност народа, да се и на тај начин поклонимо жртвама. Лично сам поносна и захвална што сам добила прилику да будем дио културе сјећања на страдања недужних људи у том логору, на те ужасе…
Док смо снимали осјетила се велика посвећеност цијеле екипе, опрез и поштовање према теми која је изузетно крхка и осјетљива. Чак и код дјеце. Зато ми је било јако жао када је настала цијела та помпа око филма. Мислим да су сви морали проћи тихо и достојанствено кроз ту страшну и на крају карајева истиниту причу.
Ваше улоге, од академије до данас,велика су колона супротности различитих жена. Је ли вас нека промијенила?
Све улоге су различите, карактерно, жанровски. Свака донесе неко ново знање, нека те врати назад, на некој стагнираш. То је природан процес. Било је улога које су ми означиле улазак у неку нову глумачку фазу. Нису ме мијењале, него смо се некако преплитали.
У сваку улогу уграђујеш дио себе и добијеш нешто. То је неопходно да би радио, растао и развијао се. Врло сам самокритична. Некад то није добро, али некад и јесте. У сваком случају, ништа ми није страно. Волим да се транформишем, од Љиље у „Костима“ до мушке улоге у Гогољевом „Ревизору“. То је мој посао.
У професији којом се бавите јако је важно трајање. Стиче се утисак да константно одржавате фантастичну висину лета, без падова. Да ли имате такав осјећај? Како се то постиже?
Поред онога што је препознато као мој таленат и поред знања стечених на академији, имала сам и срећу. То је врло важан фактор. Таленат се подразумијева, занат учиш, али потребно је и нешто одозго да те води. Моја генерација је сатасавала са нашим позориштем којем су требали и млађи глумци.
Добијали смо улоге, прилике… Било је и турбуленција, наравно. Природних слијетања, свега… али никада нешто толико интезивно да ме скроз обори и да останем доле. Увијек имате неког копилота, стјуардесе, пријатеље, породицу… Не би било нормално да је увијек све глатко.
Мислим да је јако важно да родитељи нађу времена и од малих ногу дјецу „инфицирају“ квалитетним садржајима. Од тога нам зависи будућност.
