Учите дјецу да самостално користе тоалет, вежу пертле, правилно говоре и држе оловку, да знају шта је лијево, шта десно… То не би требало да буде посао учитеља.
Не учите дјецу да пишу, читају, рачунају… Зато их шаљете у школу.
Ово је савјет Игора Панџе, учитеља разредне наставе у Основној школи “Ивана Гундулића” у Мостару. Зашто?
“Несамостални школарци су и несигурни. Ако не знају основне животне вјештине, нпр. да се сами спреме за тјелесно, они неминовно заостају за другарима, а то доводи до повучености, пасивности и фрустрираности. Такође, ако ученици код куће науче оно због чега долазе у школу, нпр. слова и бројеве, у школи ће им сигурно бити досадно и врло вјероватно ће развијати негативне емоције према образовном процесу.”, објашњава саговорник Лоле.
Панџа ни сам не зна колико генерација првака је дочекао и испратио, али зна да му је увијек било много теже исправљати оно што су родитељи погрешно научили дјецу, већ са њима кренути од А па докле стигну.
“Данас, нажалост, имамо генерације које знају само механички да преписују тискана слова, не повезујући да је свако слово симбол за одређени глас. То постаје видљиво када стигну писана слова и читање, јер учитељи прате развој мисаоног процеса, док они који су лаици то не знају.” – каже Панџа.
Логопед Марина Гаврић Говедарица из Бањалуке је сагласна да не треба инсистирати да се дијете описмени прије поласка у школу, али напомиње да мора имати предчиталачке вјештине. Шта то значи?
“То значи да мора моћи раставити ријеч на гласове, а гласове саставити у ријеч. Нпр. М А М А – МАМА! Треба, такође, моћи раставити ријеч на слогове и саставити их у цјелину. Нпр. ЧО КО ЛА ДА – ЧОКОЛАДА!”, објашњава Гаврић Говедарица, уз наглашену оцјену да је изузетно важна пажња и концентрација.
Она ради управо са предшколарцима. Са жаљењем констатује да многи од њих не знају правилно изговорити сваки глас, док јој се хвале новим руксаком марке „МетТинли“ (МцКинлеy).
