Пише: Владе СИМОВИЋ
„Сваком времену његова умјетност, умјетности њена слобода“
Сецесија представља један од најфасцинантнијих и најкреативнијих периода у историји умјетности и архитектуре. Настала је као одговор на укоченост академизма и презасићеност историцизмом. Тиме је сецесија најавила и умногоме означила прекретницу ка модерном добу, славећи слободу форме и интеграцију умјетности у свакодневни живот.
Сецесија се јавља крајем 19. вијека и траје до почетка Првог свјетског рата. Назив јој потиче од латинске ријечи сецессио (отцјепљење), што је симболизовало намјеру групе умјетника да се издвоје из тадашњих званичних умјетничких удружења и створе нови, аутентични израз.
Узрок настанка сецесије лежи у индустријској револуцији. Умјетници су жељели да се супротставе машинској, масовној производњи и врате значај занатству, али су истовремено користили предности нових технологија како би креирали до тада невиђен садржај.
Овај правац је специфичан по томе што је први тежио свеобухватном умјетничком дјелу у архитектури. То значи да архитекта није дизајнирао само спољашњост зграде, већ и њен ентеријер, намјештај, свјетиљке, па чак и ситне детаље попут квака на вратима, стварајући тако нераскидиву цјелину.
Сецесија је препознатљива по специфичним декоративним елементима. Ријеч је о органским формама (инспирација је пронађена у природи – лишће, цвијеће, таласи и кривудаве линије (тзв. „ударац бичем“) доминирају фасадама), затим стилизованим линијама (нагласак је на динамици и асиметрији, чиме се избјегавала класична строгост), употреби нових материјала (комбинују се традиционална опека са гвожђем, челиком, стаклом и керамиком) и богатој декорацији (фасаде су често украшене мозаицима, витражима, рељефима и плочицама живих боја).
Сецесија се развија у неколико европских центара истовремено. Иако је суштина била иста, правац је носио различите називе зависно од државе у којој се развијао. У Француској и Белгији је то била Арт нова (Арт Ноувеау), Југендстил (Југендстил) у Њемачкој и скандинавским земљама, Модернизам (Модернисмо) у Шпанији, Либерти (Либертy) у Италији и Сецесија (Сецессион) у Аустроугарској монархији.
Многи свјетски градови свој идентитет дугују архитектама сецесије. Ту се посебно истичу Антони Гауди, чија су дјела, примарно у Барселони, попут цркве Саграда фамилија, Каса Батљо и других објеката, постала симболи сецесиониста. Затим Виктор Орта који је пројектовао бриселски хотел Тасел и Ектор Гимар познат по дизајнирању улаза метроа у Паризу.
Посебно мјесто у историји сецесије као архитектонског правца заузима Беч. Године 1897, група умјетника предвођена Густавом Климтом основала је Бечку сецесију. Њихов циљ је био отварање Беча ка модерној европској умјетности.
Зграда Сецесије у Бечу, коју је 1898. године пројектовао архитекта Јозеф Марија Олбрих, представља манифест овог покрета. Грађевина је специфична по својој строгој кубичној форми коју „омекшавају“ златни детаљи и орнаменти. Најпрепознатљивији дио зграде је купола израђена од 3.000 позлаћених ловорових листова, коју Бечлије зову „златни купус“. Изнад улаза стоји натпис: „Сваком времену његова умјетност, умјетности њена слобода“.
Сецесија је трајала кратко, свега двије деценије, али је оставила неизбрисив траг у архитектури. Она је била архитектонски мост између 19. вијека и модерне с почетка 20. вијека. Љепотом, маштовитошћу и инсистирањем на детаљу, сецесија и данас окупира пажњу љубитеља архитектуре широм свијета.
