Мустафа Церић никада није био значајно име ни исламских наука – био је ту и тамо, у западном и арапском свијету, таман толико колико да научи манире оба свијета и како да представи ствар Муслимана у Југославији и ту и тамо.
Исламским наукама се још мало и бавио до краја осамдесетих, а онда се сасвим предао активизму и то првенствено политичком (што, уосталом, у исламу и није тако ријетко: разлика између вјере, друштва и политике условна је тамо и врло прозирна).
То што му с времена на вријеме – а о Божићу и Светом Стефану нарочито – падну на памет поједине идеје које би биле хумористичне да не подсјећају на НДХ – то је ствар једног посебног осјећаја који наше Муслимане, бар оне попут Церића, не напушта и данас и као да свједочи о заостацима хришћанског, нарочито православног календара у Церићевим венама:
Почесто је бивало да о Божићу и Светом Стефану започне неки војни напад или покољ (сјетимо се само Кравице!), као да све некадашње светиње и данас жуљају оне који су их напустили. Непогрешво се јављају о Никољданима, Митровданима и Божићима, али са обрнутим поривом – не да славе и радују се већ да затамне и униште. Колико се добри људи сјете да честитају празник и покажу да није само мржња оно што постоји међу људима и народима, толико се нељуди јаве са својим деструктивним фантазмагоријама, попут Церића.
Церићево јављање нема никакву тежину на практичном плану јер од када се први пут спомиње име Босона/Босна, оно се спомиње као дио „крштене Србије“ тј један од српских завичаја, драг нам и неотуђив од цјелине српске Отаџбине.
Ово јављање само служи да прикрије оно што видимо и знамо – да наш муслимански свијет у процесу етногенезе тражи своје име и идентитет (Бошњаци? Босанци? Муслимани? Која је веза са Турском?), стијешњен између хиљада фантазија које најсмјешније дођу на видјело када, обучени у јањичаре, прослављају пад српске краљевине Босне и града Јајца – паралелно тврдећи да су насљедници те краљевине чији су се сви краљеви од реда звали, попут „прародитеља им господе српске“ – Стефан.
Па ако већ неће са нама да славимо Немањићког и Котроманићког заштитника св. Стефана, а нека се добре комшије најприје позабаве собом и сложе своје идентитетско казивање у једну смислену и историјски доказиву цјелину. Засад то још нису успјели.
Захваљујем се Мустафи Церићу јер заиста смо ми Срби исувише много и често пропуштали да се бавимо и том српском Краљевином, списима и насљеђем још од Средњег вијека, кроз османски период до данас. Сваки пут када Церић и остали сарајевски злобници смисле неку интригу – ми се тргнемо и више позабавимо оним запуштеним и заборављеним.
Но, Богу хвала, о историји Српске Цркве на простору Хума и Босне све више се пише и разбијају лажи које је смислила аустро-угарска пропаганда не би ли муслиманско становништво, трауматизовано ослобођењем од Турске, придобила за себе (в. Т. Краљачић: Калајев режим у БиХ, више издања).
А што се тиче Цркве – нека се не брине бивши реис и неуспјешни политичар. Српска светосавска Црква од вијека је у Босни своја на своме, ту је да свједочи истинску вјеру Христову и врата су јој отворена свима који желе да се врате вјери предака својих.
ДАРКО РИСТОВ ЂОГО
