Пише: Тијана ЉУБОЈА
Вршњачко насиље у основним школама одавно није „дјечији несташлук“, већ озбиљан друштвени проблем са дугорочним посљедицама. Посљедњи случајеви из Мркоњић Града и Бањалуке поново су отворили питање – зашто реагујемо тек када буде прекасно?
У оба случаја насиље је трајало, али је откривено тек када се више није могло сакрити.
Примјери који су доспјели јавност
Први примјер долази из Мркоњић Града. Сукоб двојице основаца, који је започео као вршњачка свађа, ескалирао је ван школског дворишта. Један дјечак је другог убо ножем, а потом покушао да сакрије тијело под лишће у оближњој шуми. Истрага је показала да је међу њима и раније било сукоба, али они нису препознати као озбиљан сигнал за узбуну.
Други случај догодио се у Бањалуци, и то унутар школских зидова. Група ученика виших разреда дужи период је малтретирала млађе ђаке – вријеђали су их, застрашивали, узимали новац и физички их нападали. Дјеца су ћутала из страха, а насиље је откривено тек након што су родитељи примјетили промјене у понашању и затражили реакцију надлежних.
Иако различити по околностима, оба случаја имају исту поруку – насиље не настаје преко ноћи и готово никада није без претходних знакова.
Лични углед и углед школе не бране се ћутањем
Након што су случајеви доспјели у јавност, у школе су упућени представници надлежних институција. Отворено је питање – да ли се насиље заиста није видјело или се о њему није жељело говорити?
Гордана Рајић Омбудсман за дјецу Републике Српске, поручује да сваки случај насиља над дјететом представља озбиљно кршење његових права и захтијева хитну и координисану реакцију.
„Омбудсман за дјецу Републике Српске у оваквим ситуацијама поступа по службеној дужности, тражи изјашњења од школе, ресорног министарства и других надлежних органа, прати да ли су предузете мјере у складу са законом и протоколима, те упућује препоруке ради отклањања уочених пропуста“, наводе из ове институције.
Рајићева истиче да понављање оваквих догађаја указује на потребу јачања системске превенције, раног препознавања насиља и благовременог реаговања. Уколико се утврди да је школа имала сазнања, а није поступила у складу са законом, одговорност се утврђује према важећим прописима.
Ријечи или ударци – шта оставља дубљи траг?
Насиље не почиње увијек ударцем. Најчешће започиње ријечима – ругањем, вријеђањем и пријетњама. Иако се вербално насиље често минимизира, оно дугорочно оставља озбиљне посљедице по самопоуздање и ментално здравље дјетета. У многим случајевима управо оно прераста у физичко насиље.
О психолошкој позадини оваквог понашања говори Милорад Костадиновић, психолог:
„Иза насилног понашања најчешће не стоји ‘зло дијете’, већ неразвијена емоционална регулација. Дјеца која користе насиље често не знају препознати и регулисати властите емоције, имају низак капацитет за емпатију и уче да моћ значи контрола над другима. Насиље тада постаје начин регулације унутрашње напетости, а не само жеља да се повриједи други. Незаштићено дијете може развити дуготрајне посљедице: хроничну анксиозност, осјећај несигурности, повлачење, тешкоће у односима, осјећај безвриједности, као и повећан ризик од самоповређивања.“
Он додаје да је дигитално окружење додатно промијенило динамику вршњачког насиља.
„Друштвене мреже омогућавају континуирано излагање, анонимност и ширење понижења пред великом публиком. Дијете данас нема ‘сигурно мјесто одмора’, јер насиље може трајати 24 часа дневно.“ – закључује Костадиновић.
Стручњаци понављају да само заједничким радом родитеља, школе, институција и медија дјеца могу добити сигурније и здравије окружење. Ако само једно дијете постане жртва насиља, сви смо одговорни.
